Poštovana Sanja, ispričajte nam ponešto o vašim precima, o baki i djedu!
Prvo ću vam ispričati priču o maminim roditeljima. Moj deda Vinko Neđeral rođen je 07.07.1916. u Međimurju, u Prelogu. A poginuo je, srijeljan je, 15.09.1944. godine u Vidovcu kraj Varaždina. Na varaždinskom groblju stoji spomenik njemu i i još dvojici prijatelja koji su s njim tamo strijeljani, a deda ima i svoju ulicu u Varaždinu, ali, nažalost, s krivim prezimenom, nazvali su je Ulica Vinka Međerala, kao lovac Sučević Međeral iz Potjere.
Ali, evo i par riječi o njegovom ocu, zvao se Tomo Neđeral, u selu su ga zvali Tomaš. Rođen je 1881. A mama, moja prabaka, mu se zvala Justina, rođena Martinec. Tomo je ratovao u Prvom svjetskom ratu i u borbama je ostao bez noge. Umro je 1919. od posljedica ranjavanja. A Justina je imala dva muža, prije Tome, Vinkovog oca, je imala još jednog muža. I, da stvar bude zanimljiva, Justina je imala fotografiju na kojoj je ona s oba svoja muža, to joj je fotograf napravio kolaž iz dvije različite fotografije. Toma je bio seljak, a Justina domaćica, nisu imali nikakvo posebno obrazovanje, zanat.
No, vratimo se sada do dede Vinka. On je nakon smrti tate došao u Zagreb sa svojom mamom Justinom i braćom i polubraćom. U svojoj je 21. godini, 1937., prišao radničkom pokretu i aktivno je počeo raditi u Društvu Međimuraca u Zagrebu. Vinko je završio tri razreda gimnazije, no o tome nemam nikakve preciznije podatke. Znam da je drugi razred pučke škole polazio u Trnju u Zagrebu. Onda je treći razred polazio u Prelogu pa onda peti opet u Trnju.
Dakle, Vinko se učlanio u Društvo Međimuraca i bio je tajnik tog društva sve do 1941., sve dok ustaška vlast nije ukinula društvo. Vratio se u Prelog i s priajtekjima je pokušao uspostviti ogranak društva, ali nisu uspjeli u tome. I onda se ilegalno vraća u Zagreb, priprema se s drugovima za borbu. U drugoj polovici slijedeće godine postao je organizacijski sekretar mjestnog komiteta KPH za grad Zagreb. U ožujku 1944. su usliejdili žestoki progoni ustaša pa je bio primoran otići na oslobođeni teritorij u Moslavinu, pridružio se Kalničkom odredu. Nakon toga su ga pozvali da se ponovo vrati u ilegalu pa je postao organizacijski sekretar okružnog komiteta KPH za grad Varaždin. Na toj je dužnosti ostao do 22.07.1944. kad je živ pao ruke fašistima koji su ga držali kao taoca i naposlijetku strijeljali 15. 09. 1944. godine u Vidovcu pored Varaždina. Nakon rata, 03.07. 1946. u Varaždinu mu je podignut spomenik, njemu i još dvojici drugova koji su 1944. godine strijeljani u Vidovečkom parku. Nakon rata posmrtni ostaci Vinka Neđerala preneseni su na zagrebačko groblje Mirogoj. Vinko je nositeli Partizanske spomenice 1941. izdane 29.11. u Beogradu. Od 1948. do 1970. godine streljačko društvo osnovano u Zagrebu nosi ime Streljačko društvo Vinko Neđeral, 1970. su društvu promijenili ime.
Vinko Neđeral je imao nevjenčanu suprugu Jelenu Štibrec, moju baku, i kčer Jasenku Neđeral, udanu Žagmeštar, te unuku Sanju Žagmerštar, mene, i također i moju sestru Vlatku.
Vinko je bio član Komuničke partije od 1939. živio je na II. Trnjavskom zavoju 25 i radio neko vrijeme u pivovari. Među dedinim fotkama je i jedna gdje je slikan pred kućom u Draškovićevoj 76. A to je bila kuća Debore Domany, žene jednog od braće Domany, u kojoj je bila ilegalna partijska tiskara u kojoj su se umnažavali komunistički leci i tiskovine.
Treba spomenuti dvojicu dedinih priajtelja, Stjepana Maleka Latu i Stjepana Vlaheka. Obojica su bili međimurci i također jako angažirani i djelovali su u Zagrebu. Lata je bio jako zgodan i bio je zaljubljen u moju krsnu kumu, ali ona njega nije htjela. On je poslije poginuo na cesti. Niti jedan niti drugi Stjepan se nisu ženili niti imali djece.
Kad su Lata i Vlahek ubijeni ustaše su ih bacili u neke rupe na groblju, a deda je nakon toga prerušen otišao na groblje i označio to mjesto gdje su ih bacili pa je to javio svojim drugovima ilegalcima. Poslije rata su preživjeli znali gdje su bili njih dvojica, a znali su i gdje je deda ukopan pa su ih onda svu trojicu zajedno pokopali.
Deda Vinko je snimljen aparatom okružnog komiteta KPI u Varaždinu, 1944. godine, u Apatovcu, na Kalniku. Kad su ga ustaše uhvatili on je imao zadatak da razvije taj film, ustaše su otkrili film i razvili su ga i pokušavali su odgonetnuti tko su partizani na tim slikama, ali nisu uspjeli. Uložili su puno truda, sve su napravili da otkriju imena, i nakon objave slike nakon više od godine dana došao je jedan čovjek, koji je onda tu sliku dalje proslijedio, objavljena je u Varaždinskim novinama. I sad ja saznam za tu sliku, Mario Šimunković mi ju šalje tu sliku, koju nema inače već postoji samo izrezak iz novina. Dolazim ja u Ulicu Pavla Hatza da se učlanim u društvo – i vidim tamo veliku sliku mog dede.
Deda je trebao biti zamijenjen za neke generale, zajedno s njegovim polubratom Stičar Antunom Tončom. On je preživio, on je došao u osam s tim ljudima, ali su njegovih šest strijeljali. Možda je to bila izdaja, kao da je netko namjerno to zaštopao kako bi strijeljali dedu. Saznali smo da je dan prije strijeljanja Tonč dao dedi zelenu vestu i kad su ga iskapali kod njega su našli maminu sliku, a i prepoznali ga po vesti. Nakon toga, mislim da je bila 1947. ili 1948., onda su ga prebacili na Mirogoj. Moja mama je tad još biola jako mala.
Toliko zasad o mom dedi Vinku. Moram sad ispričati ponešto o baki da bi shvatili nešto još nešto o dedi.
Ajmo onda sad čuti nešto o baki Jelki!
Baka se zvala Jelena, Jelka Štibrec, rođena Martinčević. Osnovnu je školu završila u Prelogu, o tome nemam nikakvih podataka, ali znam da je u Zagreb došla 1929., kao 16-godišnjakinja. Umrla je 2006., sa 94 godine, pokopana je na Miroševcu.
Otac je bio Stjepan Martinčević, majka Klara Martinčević, rođena Vlahek, živjeli su u Palinovcu. Tata je bio jako, jako zločest, i on je sve raščerdao i sa ženama potrošio, i novac i imanje. Moja baka je imala brata i sestru, stariji brat je bio Vujček Pranc, on je završio za zidara, baku njen tata nije htio školovati, ne znam zašto, a teta Barica, bakina mlađa sestra je završila ekonomsku školu. tata je poslao Jelku u Zagreb da radi u nekoj krčmi. Bio je to težak posao i mislim da je ona tu imala i dosta neugodnih iskustava. Živjela je u sobi do koje se dolazilo uz muški WC, sigurno je i zbog toga u životu uvijek imala verziju prema muškarcima.U jednom trenutlu se jako, jako porezala radeći u kuhinji i onda joj je jedna dobra gospođa pomogla s kojom se poslije puno družila. Živjela je ona tad u Trnju, dolazila je i u društvo Međimoraca i onda se zaposlila u mljekarstvu Horvatić. Nakon toga je radila kod Čipun Hermine, kao čistačica, a onda u ministarstvu Hrvatskog domobranstva, i onda je 43. pobjegla u Prelog, preko Drave. Deda bio provaljen, morao je pobjeći na Kalnik, pa onda poslije u Varaždin, Jelka je onda došla sa svojom sestrom u Prelog i živjela tamo kod tate i mame. Prelog je tad bio mađarski, a ona se zaposlila se kod jedne učiteljice, mađarice, a muž je bio pukovnik. Ove čaše ovdje, najfinije, su od njih. Baka je bila u Prelogu do 1945, i tad je dobila čaše od tih ljudi.
Ali, sad dolazimo do prvog i jedinog braka moje bake, u Društvu Međimuraca upoznala je Josipa Štibreca i oni su se tad oženili. No, kad je trebao ići u vojsku u 30-ima on joj je lagao da neće ići u vojsku, ali je na kraju iopak otišao i nije ga bilo godinu i pol .. i to mu je ona zamjerila. I kad se napokon vratio postao je bećar, volio je popiti, ići uokolo … i onda je ona njega ostavila. To je bial 1937. ili 1938.
I onda je baka upoznala Vonka Neđerala. Ali se nije mogla udati za njega jer je bila crkveno udana za Štibreca. A ona je jako htjela dijete, čak se u ono doba liječila u Petrovoj. I na kraju moja baka dobije moju mamu, iako je tokom trudnoće imala operaciju slijepog crijeva naživo. Ali, pop u crkvi neće krstiti moju mamu Jasenku Štibrec jer je ona dijete iz braka koji u stvarnosti više ne postoji, otac joj je drugi muškarac. A Josip Štibrec je upoznao ženu Zdenku .. s kojom se također nije mogao oženiti radi braka s mojom bakom. I njemu i Zdenki se rodila curica Vesna koja je morala imati prezime svoje mame jer je također bila vanbračno dijete. Dakle, rodilo se dvoje djece koje nemaju prezimena koja bi trebala imati: Jedno dijete ima prezime čovjeka kojeg ne bi trebalo imati, a drugo dijete ima prezime mame, jer ne može dobiti prezime svoga oca.
U mređuvremenu je Štibrec uhapšen, 07.05.1942. radi skupljanja crvene pomoći za komuniste, bio je u kaznionici u Savskoj i prebačen u Jasenovac gdje je i ubijen. u kolovozu 1942.
I tako, moja je baka nakon dedine smrti ostala živjeti sa dedinom mamom Justinom u Prelogu. Justina baš nije bila presretna s mojom udatom bakom. Tamo je još bio i Justinin najmlađi sin. Moja mi je mama pričala kako je Justina tjererala moju baku 1942.-1943. tjerala da čisti snieg iako je imala malo dijete. To je ta priča o snahama …
Dolazi 1945. i moja baka se seli s mojom mamom u Zagreb, od narodnog odbora dobiva stan na korišenje u Šibenskoj 18. Tamo je navodno živio prije, u toj zgradi, neki talijan židovskog porijekla koji je prije imao veliko skladište gdje je poslije bila Šuma u Klanječkoj ulici. U toj su zgradi bila tri stana, jedan mali od 26 kvadrata. Mojoj su baki dali na biranje da može uzeti stan negdje u centru grada, ali da ga dijeli s nekakvom familijom, ali ona to nije htjela, nego je uzela ovih 26 kvadrata s mamom i još je iz Međimurja dovela svoju mamu Klaru. I oni tu sad žive. E, sad kreće borba za prezime i za penziju. To je sad obiteljska administrativna borba. Moja je mama tad nosila ime Jasenka Štibrec, ali joj je tata bio Vinko Neđeral.
Moja baka je išla u penziju 1962.
Tu je pisalo de je ona prije radila kod Hermine Horvatić, u Ministarstvu domobranstva. I tu je razrješnica iz Končara.
Mi smo 1991. otkupili stan.
Nakon što je ona 1945. došla u taj stan, ona nije imala posla. Na sreću, imala je neke prijatelje, poznanike, koji su joj pomagali, dali vrećicu drva i slično. Taj stan je bio bez stakla, imao je papir na prozorima. I ona je bila baš jadna, bez posla. rekla mi je da je jedno jutro hodala kraj Končara i plakala. I onda su je ljudi pitali “Drugarice, zašto plačeš?” i ona je rekla da treba posao. I onda je jedan rekao, dobro, dođite sutra, pa ćemo nešto smisliti. A ona je rekla da ima kćer ia da joj nema što dati za jesti, da je gladna. I on je izvadio iz novčanika, i druge je zaustavio, dajte drugarici. I baka je došla drugi dan, u Končar. Smjestili su je u pogon. Baka je tad imala 45 kila s krevetom, i naposlijetku je postala telefonistica u končaru, položila je s četiri stručni ispit za telefonisticu.
Ne, ovdje se u čanstvu je položeno u sručnom ispitu. Jel’ piše da je telefonistica? Je. Je.
Bila je telefonistica do kraja, imala je 30 godina staža, otišla je s 50 godina u penziju, 1962. kada sam rođena i 44 godine ju je koristila. Koja je bila dosta mala, sa zaštitnim dodatkom. Ali, živjela se jako siromašno. Jako, jako siromašno, tu ovdje, u toj Šibenskoj 18, jer moja mama htjela biti učiteljica. I ona se brinula o mami i o svojoj mami. Tu i tamo je iz Preloga dobila neku vreću krumpira, vreću graha.
Rugale su se susjede, šta ju nisi dala za šnajdericu, za neki zanat nego se pravi važna. Sad idemo na mamu. Sedam razreda osnovne, u to vrijeme je bilo maksimalno.
Tata je rođen iste godine kao i ona, ali je išao kasnije u školu, on je već išao u osmoljetku. A mama je završila sedam godina te škole, ima sve svjedočbe, sedam godina i pet godina ne učiteljske, sve skupa 12.
Ovako je izgledao postupak kroz koji je morala proći baka kako bi dobila djedovo prezime. Postupak je pokrenut 28.06.1946., a odluka je donešena 08.09.1955.
Prvo su joj predložili da se uda za mrtvog čovjeka jer da je to najjednostavnije. No, ona to nije željela.
Zatim je odlučeno da treba dobiti skrbnika kako bi mogla dobiti prezime. Zatim su tužili Štibrec Josipa kako bi se pobila zakonitost rođenja i ustanovio skrbnik. A zatim je tužen i deda jer ne priznaje.
Obojica su mrtvi – i tuženi. Jednoga tuže jer se prikazuje kao lažni otac – a drugoga jer ju nije priznao.
Što je moja baka dobila zbog smrti svog nevjenčanog supruga Vinka Neđerala? Dobila je na korištenje stan u Šibenskoj 18, stan bez vode, ali s pumpom u dvorištu. Puno kasnije, 1991. mama je otkupila taj stan za neku sitnu lovu. Tata je poslije uveo vodu i poslije smo ga mi prodali.
Moja mama i baka su bile jako vezane, bilo je jako to ono. Mama je imala samo nju.
Čaše: Kad su došli partizani mađari su bježali, i ta gospođa učiteljica i taj pukovnik su rekli mojoj baki da su stavili te čaše u jednu metalnu kantu i ako se vrate da će im dati te čaše, ako ne nekaih zadrži. Oni se više nisu vratili i nitko ne zna što je bilo s njima, a čaše su ovdje.
Kad je mama završila školu tražila je posao i dobila ga je u Slunju. Ali, baka plače i neće ostati bez mame. A u to vrijeme su učitelje slali dekretom na poslove, to je bilo državno zanimanje. A jedna stara partizanka, koja je bila dobra s dedom, Marija Molnar, ona je radila negdje u komitetu, i rekla je mami da će joj pomoći naći zaposlenje u Zagrebu. I našla ga je u školi u Novoj cesti.
Mama je studirala uz posao i diplomirala 1971. u Savskoj.
Vozačka dozvola: Mama nije baš bila spretna u voženji. Pa je išla u Čakovec, polagati, tam je bil samo jedan semafor.
Mama se borila da se ulici Drvinje ne mijenja ime u Ulicu Dragutina Golika, da dobije ime po lokalnom pijancu.
Tu je mamina borba sa Bandićem. Neuspješna borba.
Imam mamine dnevnike koje je pisala kao mlada djevojka. Prvo mi je rekla da ih spremim, a onda da ih zapalim kad umre. Aja sam si mislila: Da si htjela zapaliti, već bi ih zapalila.
Tatina familija
A sad tata. Tata je rođen 1939., kod kuće, u Gvozdanskoj ulici na Trešnjevki..
Moja baka se zvala Amalija Pušić, iz plemenite obitelji Pušić, njezin tata se zvao Mio ili Mihalj. Ta je obitelj došla iz Hercegovine u 15. stoljeću zajedno s više drugih obiteji iz tog kraja i naselili su se u selima Marija Gorica, Kraj Donji i Harmica, to su sela gdje se i dalje govori ikavicom.
Baka je imala sestru Kate i baku Mare i oni su nju zvali Ljube.
Bakina mama je bila Kata, rođena Juraković, rodila je baku Amaliju Ljubu Pušić 27.05.1906. A Mio Pušić ima oca Boltižara Pušića i majku Maru rođenu Hotko, koji su bili u Žlepcu, Žlebeci pored Marije Gorice.
Amalijina učiteljica je bila Olga, kćer od Ante Kovačića.
———————
To je vinčanje dede i bake. Franjo Žavišta i Ljuba Pušić.
Oni su se ženili 308. godina. Da, 308.
godina. Tu sam vjerojatno… Ne, to sam poslije napisao. Dobro, to je 308.
Ajde daj, molim te, taj je vječni dobro. Oćeš li taj? Oću, oću. Taj mogu lakše izvaditi, taj nije tak debeli.
Dobro. Evo, to ti je tu. Evo, to ćemo.
Dobro. Ovo je… Dobro, to je… Ne, to je izvod znači… To je klasično. To je klasično.
Ovo je rješenje… Kad je deda umro, znači bakuju baš nemam tak puno podatka, ali imam evo jednu ovu. Aha, imam recimo penzija iz 89. 2000.
to nije tako. I smrti list imam. Imam dvije osobne.
Imam jednu zanimljivu stvar. Kako su se nekad… Jako zanimljiva stvar. To je ovo ovdje.
Aha, aha, aha. Znači moja baka Ljuba je imala… Kad je rodila tatu, i nakon tatinog rođenja 39. se razboljela, kako bi ona rekla, doli.
Aha. I one su ju sve izvadili. I doktor je joj dao 3 mjeseca života.
39. godine. Aha.
A ona je doživjela do 2000. I kako je ona… Kako je ona redovito odlazila ginekologu. Da, da.
Što čovjek i ne bi rekao. Da. Evo 61.
1990. Da, da. Nevjerojatno.
Nevjerojatno. Imam dvije dnjene osobne. Je li to okej da to istupimo? Može, može.
Mislim koliko se ona zapravo… Ja ću ovo tu staviti. Može, staviti. Jer ovo ću tu staviti, pa znaću da je to ovdje.
Da. Znaću da je to ovdje. Evo.
Kako je to nevjerojatno. Da, da. Ovo je njen zmrtni list.
I ovo je rješenje o nasljeđivanju. Ko sve je nasljeđeno. I tu sam ja napisala.
E sad tu dolazi. E tu dolazi. Tu nema kaj nema.
Tu dolazi deda. Tu dolazi deda. Tu nema kaj da ima.
Nema. To još moramo ostanoviti. To je 838.
Aha. To moramo ovako ići. Po imenima ne znam.
Evo, to bum probala isto noviti. I to isto nisam još sve. Ali idemo na deda.
Franjo se zove moj deda. Da. Ali evo, mi vidimo tu da je ono Žagmešter.
Jer na grobnju Mariji Gorici, gdje su oni pokopani. Da. Oni su pokopani u jednoj grobnici koju je izgradio od moje bake Ljube.
Pušić. Josip. Ujak Pepa smo ga zvali njen.
Da. Baka je dala pare. A on je bil hlesar.
On je very svobodi tamo negdje u Pušći. Napravio kuću cijelu. I nama u vikendicu Mariji Gorici koju smo prodali.
On je kulira onaj dole napravio. I on je napravio krasnu grobnicu. Imamo krasnu grobnicu tamo.
Sestra i ja vidjelimo. Jako lijepu. I to je pokopano.
Za uzbrać da je on to napravio. On je to tam pokopano. On i njegova žena.
I moj deda i baka. A znači kod dede je Žagmeštar. Ali negdje ga krivo pišu kao Žagmeštar.
Dakle ovako. Znači deda se rodi oko Žagmeštar. I nekom udar.
Jer na groblju Mariji Gorici imaš i R i R. I ja sam dugo razmišljala. I uvijek sama sebi govorila. A mi smo sigurno R. Sigurno smo onak kak je smo.
Mi smo R i prešli na R. Rođeni tatin bratić. Ne, kako se zvalo. On je R a tata je R. Rođeni bratić.
Od istoga. Inače smo se Daša i ja natezali oko tog prezimena. Tog tvog.
Zato što ja se sjećam Rukometaša Žagmeštra. Ima on neke, slatko Žagmeštar. On ima neke veze z nama ali mu tata jednom nabrojio 47 bratića i se sjeći da ima.
Kad je 11 rodjeca iz jedne i druge strane. Uglavnom ja se sjećam da je on bio Žagmeštar. A sa Dašom je išao u razlijan Žagmešter.
Mislimo smo svi isto. Samo da znaš. To je isto.
Rođeni tatin bratić je R a tata je R. Sad ću ti pokazati, točno ćeš vidjeti u kojoj godini taj neko R stavlja u R. To sam našla danas. Franjo, Franca Rođena Mokrović saljaci i Josip Žagmešter su roditelji. Mom, dedi Franceku.
Mi smo ga zvali deda Franjo. Očiš i taj. Tako da imamo od dede isto jedan.
Očiš i taj, evo. I onda ću ti dati i ovaj. Ovo je čigurno, očiš.
Čekaj, očemo kasnije. Zato što je to najstarija sjedužba koju posjedujem ili imam. To je podatak.
Ti sam nisam znala da mi je deda bilo tako pametan. Čak i deda Vinko nema. On ima isto 4 ili 5. On ima 5 razreda niže Pučke škole i 2 zanata.
Stolarski i mesarski. Ovo je jako važno. To je deda mesar.
Mesarski pomočnik uvijek piše zato što… Zato što je za mesara vjerojatno morao položiti neki ispins. Vjerojatno. Mada on ima tu potvrdu da je i položio.
Znači on je u Mariji Gorici 5 razreda niže Pučke škole završio i dobio sjedužbu Polaznica koja je ujedno bila i odpusnica. I to je jako važan dokument. Evo ću ti ga staviti.
Odlično. E sad ovdje kad smo još došli u Javorsku. A kak se došlo tu? Prvo je došo deda ovdje i radio je njegov brat je isto bio mesar.
Koji je imao mesnicu navodno ilica 200 poslije ću ti reći. Ali to je došao kada? Došao je prije banke. 1900 900 Čekaj čekaj samo malo.
Imam ja to sve napisano. Poslodavat. Čekaj čekaj čekaj.
Prikolica za dvokolicu. Prikolica za novog radnja. Gradio je samo malo 60.
Čekaj čekaj. To sam danas pisala. Ne mogu vjerovati da sam to danas pisala.
Samo malo. Danas sam pisala. Čekaj čekaj.
Tu je mesar. Čekaj poslodavac. 23.
Ajde idem tu dalje. Tu su podaci koje sve živio u tom kućanstvu. Da se potvrđuje da je prijavio ratnu štetu.
1945 godina. I to zanima? Može. I to te zanima.
Tu su podaci. Evo tu. Ovo su podaci o korezna prijava 1940, 1945, 1947.
Supruga to sve koji je. Ovo je najzanimljivije. Ovo nema zanimljivije nego ovo.
Možemo mikro spustiti. Možemo. Ovo je šarao moj tata.
Neko je šarao. Tu je žagmeister. Franjo.
Da. Stanuje u Javorskoj ulici. Nije još 29, nego je bebe.
U Kustošiji. I on je glava obitelji. To je znači popis.
Da, da je dokaz da je glava obitelji. Smrt, vašinu, sloboda narodu. Godina je 1945.
Jel tako? Evo ga. 1945. Ovo piše.
Evo ga drugi. Uvijek su pisali rimske brojke. Jako puno.
Najviše. Ja se pišem obično. Nekad sam ja.
I pazi. Nisu imali papira. Došli su partizani.
Oni pišu na onome što je ostalo za dom spremni. Super, da. Ovo je prva liga.
Evo, hoćeš to mošići, to dobići. Da, da. Znači, oni nemaju papira.
I oni koriste. Znači, njegove stare… A sigurno je bilo stotino praznik tamo i onda… E, ovo su poslovne knjige dede. Ovo je 1931.
Ovo je 1926. Ovdje piše da je on po zanimljenju stolar i naukobna svjedočba, obrotnog zbora, ja tu nemam, ali ovdje piše da je on završio za stolara, a ovdje je sad mesara. Dva zanata.
Znači, 23. za mesara. Aha, ovo je isto.
To je isto 23. ali tu znači, 31. 26.
Znači, oni prvo za… Prvo za stolara, a onda za mesara. I to je jako, jako, jako zanimljivo i tu imam sve moguće. Ako hoćeš toti, isto mogu.
Tu ćemo stati, imam ja već dosta toga, pa onda drugi put kad se vidimo, zapamtit ću kod mesara. I tu ima jako zgodnih stvari. Čekaj, da sa to ne vadim, ali ću ti reći šta imam.
Znači, imam ratno šteta, to sam te rekla. Imam prijeva da je Matinčević tefica nečakinja bake, tu bila kod nas u Javorskoj. Znači, to je djedina sestrična, a tu je bila i Ančić katica od doktora Šučera žena, ona je tu bila isto neko vrime tatina sestrična.
Tu imam prijatnice stanara, evo ga. Vidiš, tu je Vlado, tu je Ljubica. Viš kako to ono mijenjaju, jel? Da.
Imam glava obitelji. Tu sam napisala šetnja papira i tu imam Šmajlić, jel? Evo, poslovna knjiga, zaniman je štolar. E sad, ovo je ovdje.
Imam ratnu knjižicu da je on, najviši stepen školske spreme mu je tri razred danaske. To je završio. A prazna je, nutra nema niš.
To je 47. Imam ratnu knjižicu, tu to ćemo postaviti, jel? I 48. Opet piše, najviši stepen školske spreme je tri zanate.
Zanate su se tri godine, jel? Tri godine. Znači, u njoj je zapisalo da je on radio u Kotarskom od 48. do 52.
godine radio kao stolar. Stolar zborno je premješten. E, tu je radio do kraja.
Novog radnja. To sam sve danas pisala. Umrla sam skoro.
Piše mu i te sad. Rješenjem komisije za provođenje radnjika u zvanju je samostalni stolar. Da.
Imam i poslovnu knjižicu, tu je unutra. Da, da. Šepak Stjepan.
U ilici 208. E, ja sam čula. Oni su rikli da je tu mestricu imao njegov brat.
E sad, da li je? Ne vidim da je to njegov brat, to sigurno nije. Zove se Žagmeštar. Ko je to bio, ja to ne znam.
Deda je kod njega mestarski pomočnik. I tu je imao štambin, udruženje, zanatelje za grad, isre, zagrebi, odjevaj, prijava, predstanak rada, 41. Ilica 208, to je negdje tamo blizu Črnovice.
Da, da, znam, ja imam sliku, ali do toga još nisam došla. Onda ide kod poslodaca silno, kada u konjskoj mesnici radi i mestarski pomočnik od 42. do 46.
dugo radi u konjskoj mesnici. Znači, da, cijeli ovaj ratni period. Da, tako je, odradi kratko, ona više nije, ona je mestica i kobasica čarna iz konjskog mesa se zove.
Ante, Alar i drugi, to drži nešto. A u kući? A u kući budemo drugi put. Ne znam sad, to je… Dobro.
Onda imam zadrugarsku iskaznicu, podaci obitelji. Onda imam iskaznicu za dvokolicu, Marke Velebit. Žagmeister Franjo, mestarski pomočnik u NDH-ziji, 44.
Onda imam iskaznicu za ulazu u gradsku kladionicu. Kladionicu? Ne, ne kladionicu. O, ja sam luda.
Ne znam, nije tu. Bila je tu. Evo, ja imam ovo.
Da, onda bum tu. Kladionicu. Kla…onicu. Da.
Dobro, čekaj. Ja sam ti rekla da kad ti dođeš kod mene, da ne buš izašao. Sad bumo mi to nabrzo opad, imamo vremena, da.
Imam prijavu za registraciju u državni putni fond sa obračeni ocik. Ne znam što je to, nije tad gada vozio auto. Ne znam što je to.
A možda je bio vožen iz nekog grada. Da, onda imam sa obračenu knjižnicu za dvokolicu. To sve imaš tu u ovom.
To imam tu. I tu, i tu. Onda imam Zetov.
Radnička iskaznica Zeta. Evo, tu ti je. Daj da vidim malo to, ove stvari.
Ovo je domobranska, meni se čini. Dobro. Kratko je bio u domobranima.
To isto neće da se… Ne, pa neće. Ali je bio jako, tri mjeseca. To sve imam poslije napisano.
A ova radnička mi je zanimljiva. Evo da, pogledaj, pogledaj. Evo, piše ti Zet, tamo naprijed.
Da, da, da, gledam samo da ti godina tu piše. Ne, ne piše godina. Ne, ne, ne.
Ali to je znači iz četrdeseti neke? Pa tu negdje bi moglo biti, ne znam, nisam sigurna. Onda imam vojnu, onda imam ovako. Znaš kaj, neću to sad.
Nemoj sad, dobro. Ali tako da samo znaš kaj imam, dobro. I kaj ti pripoveda.
E dobro, onda imam poreznak, bilješke na nekaj porezu. Domobransko popunit beno za povjedništvo. To je ta iskaznica.
5, 6, to su mne karte. Zdravstveni list. I zdravstvene legitimacije sam saznala.
Šta je ovo? To ti je namištenička zadruga. Zadruga, da, to sam tu negdje napisala da imam. Socioporeznak, njižnica, ne znam, sve sam napisala.
I zdravstvene iskaznice. Čekaj, da vidimo kaj je to. Ovo je staro.
Da, to je stara. To je zadruga, ali nema niš meni se čini. Samo kojih ima, da.
Verojetno tako sam to tako stavila da se vidimo u malo slikajta. Dobro, ja sam sve zapisala. Iza ove iskaznice sam saznala gdje je sve radio.
Saznala sam, da, je 67. Znači on je zapravo malo iza rate radio kao komisar i onda se intervacija u građovinu. Znači od 60.
do 67. imam podatke gdje je radio. To zvrstveno piše, ne vjerojatno, ali piše.
Znači, radio ti je u Novogradnji. Pa sam ja našla čak i kalendar Novogradnje, ali 81. Nakon njegove smrti on je u 80.
umro. Radio ti je, građovi su podnosići Zagreb, Novogradnja, nešto se znači Natnić, ne znam, Bartulić, stanica za hidnu pomoć Draškovićeva, gradnja Anke Vutorac, radnja adaptacija traumatoške bolnice Draškovića, Petritički trg, Tesarski pogon, Rukotvorine, to je sve radio. Znači da je to radio na gradilištu kao samostalni radnik, kao nadničan, znači ono po danu, kako bi rekao.
Ovdje imam te uplatnice, evo višto su ti isto te zgodne, dobro, to ćemo drugi puta. Uplatnica, to ne znam za kaj je, ali ovo znam da je uplatnica za… A, radio Zagreb. Radio Zagreb i čistoća.
E, onda imam obračnost kada se Kris plače iz 61. Znaš kaj, ovo bi jako dobro došlo, jer će imati sada za James Walk će ovaj Tomislav, njega znaš, on će voditi, dobro, on je jedan od čestih voditelja, on će povodom objutnice radio Zagreb. Dobro, da ću ti onda ovaj dio.
(Diese Datei ist länger als 30 Minuten. Upgrade auf Unbegrenzt bei https://turboscribe.ai/de/, um Dateien von bis zu 10 Stunden Länge zu transkribieren.)
(dio 4)
(Transkribiert von TurboScribe. Upgrade auf Unbegrenzt, um diese Nachricht zu entfernen.)
Samo da ovo, ja vidim da to njemu biti jako zdravno zaštitno. Evo, izvoli. Ajde pa ćemo ovo tu.
Ajde pa ćemo ovo tu, a ovo ćemo drugo onda poslije, kaj bude trebalo. Dobro, ovo su mu izvadci iz plaća, dobro, i Novog Radnja. Ovdje je rješenje za mirovinu.
Vidiš, tu piše samo godine, godine ništa piše, ali sam tamo ipak našla gdje piše. E, da, onda si spojila datum i ovo. Ne, nisam ni pisala datume, to sad stvarno više nisam.
Onda je deda umro, 80. godine, tu doma, evo tu je bio krevet, tu je umro. Ajde, onda je to spravovod, jel.
Dakle, dedin je to spravovod, jel. I onda je rješenje o nasljeđivanju. Ovo je dedina sestra, pa sam isto našla, i ovo je moje sestra.
E sad, dede Baka, znači Baka je, moja Baka je, dakle završila valjda tu osnovnu školu. Nisam ja to još sasvim, ona je u učku škola, ako je Olga bila ta, ako je Olga bila ta, Olga Kovačić, kako se joj zvala, bila učiteljica. I onda je ona kod neke žene, to ne znam ko je, izučila, a gdje je sad to bilo? To je deda, jel.
Onda idemo na dedu, čekaj, čekaj, mora biti prazna jedna. Evo je, tu je. Dakle, četiri, sedam, pet, šest, i ovaj je.
Daj ti meni da ja dedu poslikam ovakve, kada je već vani, onda ću. Onda je ona učila kod neke žene zanada za šnajdericu. Imam njenu mašinu, fafaricu.
To je moja mama tako šivala. Ona je, znači, izučila za šnajdericu, a ona nema papir da je ona to završila, nego je samo izučila. Ali je bila jako dobra šnajderica, i ona je jako puno, bila jako šparavna i štenna, znači kod deda.
Znači, dedo dolazi u Zagreb i radi tu komesar, kao što vidiš, jel. I velik je švaler. Moj dedo je bio jako, jako zgodan.
Kod Clark Gable. To sam vidio već, da, da. Ima ti slikuce, da, da.
Jako, jako zgodan. Ja nismo mamu i tad odotakli još poslije. Znači, on je bio jako zgodan, i on je tu počeo hofirati razno raznim ženama.
I to je išlo na živce njegovom bratu i sestrama koje su bila u Zagrebu, i oni su ga po svaku cijenu htjeli oženiti. Da se svirila, da se svirila. Da ljubav nije bila.
Nikakva jako baka ljuba tvrdila da je ona imala dečke čak i slovenijeta, ni sutla. I da je dva puta bila tri puta ozvana. To ti znači da je tri puta ozvala.
Da, da. I ona je odbila te dečke. I na kraju su oni njih spojili, ali ljubavi tu baš prevelike bilo nije.
To je bilo brak iz računa. Kak su onda oni, onda je da švaliralo. Ona je bila bogata, a oni su htjeli se njega riješiti.
On je živio kod brata u Gvozdavskoj negdje, tu je tata i rođen. I oni su se oženili. Baka je donijela puno novaca jer ona je hodala po selu.
I ona je, znači kad se neko ženio, onda te pozoveš tu u šnajdericu, dva tjedna, tri tjedna prije i ona šiva za cijelu kuću. Sve kaj treba, igra jednine i ovo i ono. I ona je puno para, bilo ako špara ona.
I ona je donijela te pare i oni su se oženili. Mislim da nemam čak njegov vjenčani list. Mislim da ga nemam.
Imam, imam, kak nemam? Jesi ti uzao? Ne, nisi. Ne znam, možda i jesam. Mislim da si uzao.
Znaš kaj, mislim da jesam. Mislim da jesam, mislim da si uzao. I onda su se oženili i on je već počeo malo lovu.
Cukati, jel? Dok je ona lupila šakoma stol. Našli su tu, tu je. Ovo je priča o kući.
To nećemo danas. Dobro, od debela. Ajde sad mi daj distverziju onda.
Dakle, oni su se onda oženili i tu su 39. godine kupili nekog bezbasara. Znači, on je u Gvozdanskoj živio, a ona je živjela u… Ne, ona je živjela u Marigorici.
I ona je isto došla u Gvozdansku neko vrijeme dok se kuća gradila. I tata se je tam rodio, doma. Tata se je rodio doma.
Mama je govorila, ja sam se rodila u bolnici, a ti si rodila doma. Ona je govorila, plemeniti, plemeniti, krpe vam visi uz riti i tak. Uglavnom, oni su se oženili i oni su tu počeli graditi kuća.
I ovog nije bilo. Kuća je napravljena bez ovog ela. Da, da, da.
Znači, da. I tu je bilo rolo na onoj tam sobi jer tu je trebala biti mesnica. Da, da.
Da je htjela tu otvoriti mesnicu, ali evo. To znači nije nikad se ostvarilo. Ne, nije, nikad se to nije ostvarilo.
Tam je bila veranda na ulazu, baš verandica. To su rušili 66. kad su gradili kat.
I oni su tu napravili, to je mala kućica bila. Znači, tu jedna soba, jedna soba. Tu je bila kuhnjica, kupa ona.
I oni su tu treća ili četvrta kuća u Javorskoj smo oni bili. Bila je ova prva velika tu, gdje su sad bili pinci. Znači, bilo kaj, 39? Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne Dakle, sada slušaj dalje.
I, znači, oni su tu, baka šila za osobe, a deda radi, kao što si vidio. Deda ide u, prvo, kaj smo rekli, u mesnici cijelo vrijeme rata. Imam ti tu zapisano da je deda bio u domobranjima tri mjeseca.
A u vojsku je imao 18 mjeseci, od 22. do 24. Od 22.
Aha, a kad je služio kao vojni robot. Da, a u domobranji piše tri mjeseca. Dobro, dobro, evo, to tu, evo, ok, sad tu više nemam niš, samo stavit tu.
Sad više nemam baš niš, dobro, imam ovo, ovo kuću, o kuću. I sad, znači, mama je u Šivenskoj, tata je tu, i to je ono, društvo. I mama je bila 13-14 godina kad su se oni dvoje zaljubili.
Onak, baš su bili cura i dečko, tata je bilo, tata je išao kasnije u školu od nje. Mama je bila ako dobar džak, bez obaveza sve, tata je bio jako loš džak. Tata je, mama je u čiteljsku, tata je tehničku, tata je pao s četiri komada.
Ja sam dugo tajla mojim čerima. Ovo tehničku tu. A, Klajčevu.
A, ovo Tesla. Da, da, Tesla sad, on je kemijski tehničar po struci. I imam te svi dažbi, to smo prolistali, o. I on ti je pao sa tri ili četiri komada, drugi razred meni se čini.
I to nisu moje cele znane, nisam to nikad sjela reći. Znači oni su se u kvartu stvari upoznali. Da, u kvartu, tu su se upoznali.
I to je bilo veliko društvo, puno ljudi poznajem ja koji više nema, naravno. I ono, baš bili su svi jako dobri i oni su se zaljubili. Međutim, tu se u kvartu pojavio još jedan mladi gospodin, konkurent, on je bio student.
Mama je išla u čiteljsku, on je bio student, Jurica se zvala, sad ne znam da to baš smijem baš reći. Ne znam je li živi ili nije, znam mu i prezime, ali neću mu reći prezime. I mama se nekak za njega odlučila i oni su hodali jedno dve godine, dve čak i tri.
Znači, ozbiljno. Ozbiljno je to bilo i zaručili su se čak. Ali njegova mama baš nekak ono, on još nije odstudirao i tako nekako, nije baš bila pre zadovoljna s mojom mamom.
Moja mama je bila velika sirota, oni su bili pa bogatiji. A ovi su se kuburili. Iako, djete palog borca, pa eto tako, kuburili.
Moja mama kad je dobila prvu plaću, kupila si je pol hile parizera i sve je na jedan put pojela i sve ima povratila. Koliko su bili oni glazbi. Ali si išao prijuštiti, da.
S prvom plaćom, jel? I onda je ona, oni su bili u vezi i to sve tak, i onda kad je mama završila u čiteljsku, onda je ona se tijela udat. A tato je bio tu negdje. Okolo.
Imala ona još hofirana. Sad je umrao jedan gospodin, Zvonko Štefica, umrao je hofiran njezin. Kaj su, i vojsku mu je išla i tako.
Dosta je ona bila, imala ti hofirana. Znači, ona je to htjela tebi istričat. Ili ste čula iz drugih izvora? Za Juricu sam čula iz drugih izvora.
Za Juricu sam čula iz drugih izvora. Ali na kraju, da. Na kraju sam njega jako puno sjetila.
Jako puno ga je spominjala. I rekla da je možda i život upropastio. Što bi bilo, mislim upropastio.
Bila je to velika ljubav. Jednom je rekla, preklinjem Juricu. Reklo bi se da je žalila.
Reklo bi se da je na neki način. I sad on je njoj rekao, gledaj, ajmo se oženiti, ali potajno. A žene u našoj obitelji su bile jake.
Ova, kak se zove, baka ljubav. Dede Francika. Ona nije nikad radila.
Ona je do devet spavala. On bi došao doma s posla. Onda on čistio, kuhao ručak i tako sve to.
A lovu sve je kod nje. I davala mu je džepac. Znači ona je bila gazdarica.
Da, ona je bila gazdarica. A ja sam potajno pive kupovala i u Oleander metala. I onda mi je dali za švakače.
Ona je dala jednu pivu na dan. A kaj bi jedna piva na dan. A tata je bilo ovako malo fakincić.
Već je sa 13-14 godina pušio. I sa 13 godina prestao. Brzo, nije dugo trajalo.
A deda je pušio jako. Deda je na kraju umro od raka pluča. U šest mjeseci je umro.
Nekad su bili ako se to, ne znam da li se sjećaš, oni kombići kad su snimali pluča. Sjećam se čak da mi ja to jednom snimam. Onda su mu našli, on je u 12 mjesecu umro u šestom mjesecu su mu našli malu, malu sjeno.
Šest mjeseci je. Florografija se to zvala. Jurica je rekao, ajmo se mi potajno oženiti.
Ona je se jako naljutila i bacila mu je prsten. I on je još malo vremena, on je bio stariji od mama, 5 godina. Ona je učiteljska, on student.
I onda, imala sam očjeće da, možda su uvek sve izašli, ne znam. Uglavnom on si je našao neku drugu, išto mladu. I onda je sad kalkulirala, kavana, bled, ovo ono.
Imala je u dnevniku, svaki dan imala nekog drugog kofirača. Sad je išla ove, sad je ove pitala, ove sa ovim je išla u kino, pa ne bi ovo kad bi. I onda je tata ponovo uletio.
Tata je bio prva ljubav. Da se razumijemo. I onda tata ponovo uletio.
Dobio je na puno fora. Jorgovan pred vrata. Gruda u glavu.
Dobro, dobro. 60. godine su se oženili.
Ja sam zavrla 62. A oni su se oženili 60. godine.
I ona je od njega tražila da zadrži. Rijekla je da ima dva prezimena. U ono vrijeme.
Ona je nju rekla ja prezime svog oca imam 3 godine i 4 koliko ga imala. Kad ga je dobila. Borba je počela 47.
do 55. Znači 5 godina ga je imala. I on je pristao na to da ima dva prezimena.
Onda su znali kad je radila. Prvo je radila na ovoj cesti, kada su mu rekli gospodine Nehčeral! Nehčeral je ušinzio. To su ga onda tako.
Uglavnom oni su se onda oženili. Te 1960. godine.
Kad je Barbara? Treći, dvanesti, četvrti. Ne znam ja. Znam da je bila Barbara.
I to su djeca radila špaliri. Tu su se oženili u općini Trešnjovka. To je bilo da ne u vječnici.
Ima prekrasni slika. Sladba je bila u dva dijela. Tu su bili deda i baka.
A u Šibenjskoj je bila drugi dio. Da pol noći su bili kod mlade. A od pol noći su išli tu.
Išli su nekim taksijima. Mislim da čak rekla da su pješnjice išli. I nije tako daleko.
Bit svega je da je izabrala ruže tuberoze. To su posebne ruže za koje sigurno nisi nikad čuo. Znači ona je to izabrala za buhete.
To je ruža koja je tako lijepo mirišu. Ona je samo u Monako sa cvijećima. Sve ima ona država koja daje cvijeće za bečki koncert.
U Sanremo. I ona je zabrala te. I onda je on njoj svake godine za godišnjicu ili za rođendan u bivšoj Jugoslaviji bez problema nabavljao tuberoze.
Bez problema. I naručio je čak iz Holandije. Kad je bila 50 godinica braka.
Onda smo mi htjeli, višta ti moram isto pokazati. Čekaj. A to ću ti stvarno moram pokazati.
Možeš osim pomoći ako hoćeš pomoći. I hoćeš sok popiti. Ajde može jedan.
Pa ja sam žena suha sku mi je ustala. E pa evo ti više pričaš. 50 godinica braka.
Onda su moje kćeri i moja sestra, ne mogu reći da je možda nekaj krivo napravile ovo. Wow. Vrlo dobro.
Da, vrlo dobro. Jako fora. To su negdje prije interneta našle i napravile.
Da, zgodno. Da, nije zgodno. Da.
Dakle, zgodno. Eto. Čekaj.
Nije to mogla. Evo ga. Jel da je dobro? Mislim, mada imam toliko slika još.
Mislim da je vrlo čim nije više to ono. Jel je dobro? E onda smo mi htjeli njima za 50 godinica braka kupiti tuve roze, jel? A su toliko skupe bila da smo ih ipak odustali, jel? Da, evo ga. Sada ću se napraviti.
Eko normalno. Već jedna govorim. Bome, usta suha.
Znači oni su se… Ajde, idemo sad opet dalje. Kako to već biva? Ti buš morao noćima i noćima. A vidila sam za onu gospođu.
Ala Upović, kak se zvala? A pa i ona je bila opšljena. Da. Ona je isto puno toga čuvala.
Isto je imala zanimljive priče. Ona je bila jako vezana uz muziku. I tako, ona je pjela uz goru dugo vremena.
O sebi ću ti poslije pričat. To je neki nastavak. Čekaj sad, ej.
Onda bi tata, mami te tuve roze gledao, pogledao. Čekaj, moram ti onda… Ovo je dio priče, možda ne bi… Moram ti reći jedan dio priče koje je baš ne bitjela da… Da budem… Ne, ne, ne, to gledaj. Kad to jednom napišem, a to nemu bilo tako brzo, onda ćeš ti dobiti ona čitanje koju si tu gledala.
Znači, dobro, i sad je oni se oženljite, on je uvijek bio jako ovaj, kak se kaže, jako nježan za nove godine, recimo. Kod mom tate je to Božić. Nova godina se slajala.
Božić smo taj kod 91. počeli, ali baka ljubezda Franceka, ja sam tu kjetila bor s njima i farbala jaja njima. Nikad meni u školi, jer sam bila u partiji.
Ja sam došla s rukama, odfarbonim jaja, nikad meni niko ništa nije rekao. Pa dobro, ali ja se zbilja, mislim, oko toga se sad neka velika fama diže, ali ovaj… Nikad ništa. Kak se zove, mi smo imali bor uvijek i za Božić, mislim, naravno u školu smo dolazili, jel? Da, da.
Ali ja sam išao uvijek na ponočku i ja sam svoje dobno, ne znam zašto, išao na vjeru nauki, vjerojatno od kada je cijeli kvart išao. I tako, evo recimo, ovaj sad kad je zadnji, kad sam ovaj stavila, ovaj Robert vnuk, kad je tamo, on tamo je isto, njegov tata je bio 50-i neke godine na prvoj pričesti i isto ovaj… Ne, ništa. Ja sam došla u školu učiteljica sa farbanim rukama, mislim, niko nije niti… Mislim, to je bilo neki izoliran kolo ljudi koji su malo pokirali svoje sve.
Uglavnom, ali, mi smo hitili za Novu godinu, ja sam dobila za Dan Djeće Radosti poklone, dok je baka Jelkica u Šibensku, ona hitila sebi granu, obavezno. A djede, baka, bor, uvijek je bil bor tu u sobi, u kutu, ogroman bor. I to smo hitili, sve kod nje, imali kod nje ručak i sve onako, već, kak se šika.
Kad treba, da. Da, kada je slobodan, smo mi radili u to vrijeme, ne sve. Ej, ništa, oni su se oženili i ja sam zavrašila s druge, kak sam ja dobila ime, ja sam dobila ime tako da je moja mama je radila, i onda je tato došao po nju, i onda je jedna učiteljica u Kate Dumboviće radila, znači mama je prošla četiri škole.
Nova cesta, Kata Dumbović i Voltino. Kata Dumbović je ona Nova cesta i Klović. Klović, da, da.
Da, tri škole onda prošla, ja sam prošla četiri. Ne, ja sam prošla Palibor Cieno B, Ante Kolačića, isto tri. A ti Paliborci gdje je ta škola? To je Tituž Brozovački, špansko.
A, dobro, i ova druga je isto španska. Isto, da, Ante Kolačić, pred cestom sam. Jer se zladila Nova, pa su me pitali ili hoću, pa sam išla.
Otijela sam u Novu i dobro. I onda ta jedna žena, učiteljica je bila s djecom i ona je pitala jeste već ime nekako dredili za djete? Tata je htio curicu. Tako svi kažu sad.
Da li to je istina ili ne, ali svi. I on kaže, pa ne, pa nismo, nismo. Pa koje vam se tu sviđa od ovih tu curica, ko ćete curicu? Pa ova.
Rudlava kosa, plava plava oči, zvala se Sanja. I tako sam dobila ime. A ja sam nođena na Blaža, Svetog Blaža i ova baka pobožna je htjela da se, ja zovem Blaženka.
Baka Ljubava je bila jako pobožna. I da oni su išli u crkvu, u Kustošiju, svake nedelje. A ova druga baka je rekla, snijeg je padao kad sam ja rodila, sada je snježena.
A na kraju sam Sanja ispala. I niš, život tako ide. I onda su tata, u jednom trenutku, moja mama se borila sa svojom bakom, Justinom, za penziju.
I sad ima isto jedna priča zanimljiva, dakle, moja baka ostaje u Dovica, 44. je gde da strelja. Imam te slike iz zatvora, ali nemam sad tu.
Skenirane su mi, on izgleda strašno, on je i mučen, tako sam čula. I on je, a njegov polubrat, Antun Cicak-Tonč, malek, se preziveme drugo prezime, jer nemaju iste očeve. Imao je, on je bio sobar, majordomo, u jednoj bogatoj džetavskoj obitelji, tamo je imao sobaritu djetu Milku.
Milka je slovenka, bila iz predvora. To isto nije za pričat. Oni su djete.
Ona je bila trudna, ali nije bio rat. Ona je pobaza, više nije mogla djecu imat. Bila je jako isto temperamentna, simpatična, i poslije rata je on joj čak htio joj ostaviti ovo.
Ona je uzela ostanu kiselinu i rekla, samo probaj. I ostali u najsretnijem braku. Ali oni djecu nisu mogli imat.
I oni su rekli mojoj baki, da bi ona, kak je ona bila sirota i sama, da bi ona mamu dala. Moja baka je rekla, dala nikad. Kad god hoćete, možete.
Oću k vama, može i prespavat, može ovo, ali ja sam svog djeteta i oni su se jako, jako na to naljutili. Jedno 4-5 godina se nije razgovaralo i kad se mama borila za penziju, tatinu, boračku, baka se uplela jer je baka bila bez prihoda. Imala je dva sina, koji su joj mogli za nju brinut, pomoći i onda na kraju, to je bilo baš jako ružno, su dijelile pola pola.
Tak. Ovak iz truca. Da, da, da, da, iz truca.
Oni su na kraju pomirili, podobrikali, kad god bi oni došli k nama u Hrapcu žive, trešnje su imali veliku lijepu, a dolazili su često, svi će tončiti ta bilka. Da, da. Posvojili su drugo gdje.
Mimo dalje. Bila je jedna žena koja je bila sama, Gračne Dragomir se on zove, a isto to ne trebam pisao, to ne, ništa. Za kontekst.
Ona je, onda su oni osvojili tog dečka i onda, on je nešto mlađi od moje mame, moja je 39, on je 4. Mi smo svi dobri. Ovi su već mrtvi naravno, onda su si, baš sam njoj rekla, neki pogleda da nađu tu sliku moje bake Justine s dva muža, pa da ja rado hoću tu sliku. Uglavnom, onda je umrla baka Justina, onda je mama dobivala cijelu penziju, možda samo godinu dana, jer je mama završila učitelsku i više nije imala pravo na penziju.
Da, da, da. I onda, su ipak, kad je baka Justina umrla, mama je dobila jednu sobicu u postojinskoj. Jednu sobicu u postojinskoj.
Kojem dijelu, ovom s ove strane, ili onom s druge strane? Mislim, onom s ove strane, da, da. U onom dijelu. I ona je, mama je sposobna bila moja, uvijek.
Ona je to u zadrugu neku, ona je to prodala sestrični, od tričega Štefa, čerke. I dobila para, i para je uložila u zadrugu. A u toj, i u zadruzi, je kupila, preko zadruge, stan.
Selska cesta, 123. Joj, 123, to je samo, ali to je negde dole, tamo, oko ovoj, kod Pupe. I, to je bilo 60.
nekakva treća, 64. ili tako, nekako, tako nešto je to bilo. Nije ona otplatila do kraja stan.
Ali onda je tata rekao da bi bilo dobro da ipak mi dođemo ovdje i da tu se gradimo. Imam ja i slike iz selske ceste, 123. A ja sam bila kod bake više u Šibenjskoj, oživjeli smo mi neko vrijeme.
I onda je krenula. I onda je krenula, mama je prodala sa kreditom i sve. Dobila je dovoljno para da naprave kuću.
A gdje je bilježnica? Tu? I onda je tu išla bilježnica, to je sve živo što 66. Moja mama vodila korespondenciju. Evo, krenimo.
To je izašlo u jednom časopisu. Aha. Imamo 66.
Imamo prolistaj. Aha, materijal. Uuu.
Imaš sa zidarima posla. Da, da. Izdani novac.
A, koliko se to plaćalo. Sve to imamo. Sement, tri vreće.
Vidjet ćeš kaj se je za majstore dalo. 33. To je sve mama vodila.
Boga mi? Da, da. Boga mi, dobro. Ima tušne mate.
Sa ovim su se sudili matekom, jer neke im nije neke napravili, pa su ga tužili. Evo, to je ušlo. To je ono željezo tamo, jel? Da, da.
Ja bih jako rada da ostane kuća. Moja sestra prodala taj gornji dio, nismo više, a voljeli bi da… Znači sad je to neko drugi onda. Jedna žena iz Šibenika, mlada djevojka.
To je ovo Budimir, jel? Da, ona je tu u gornjem stanu. Imaš tu još, čekaj. Da vidim da tu ima ovih nekih računi sigurno.
Ima i kartu. Da, čekaj ovo. Evo, pogledaj.
Svašta ima račune. Ne znam zašto sam ovo tamo stavila, pa nemam pojma zašto sam tamo stavila. Mislim da je to tu.
Mislim da je tu. Ili nije tu? A, je. Tu je.
Tu je. Rado mi je da je tu. Neka je tu.
Ovo je ostalo. Od novaca ostala. Aha.
Sve ti imam, sve imam. Niko nema tako. Boga mi nema, da.
Evo, ove su novčanice. Te se ne sjećam da sam ja vidio. Evo, sad vidiš.
Da, sad vidim. Ovo je ostalo. Kaj veliš, jel? Zanimljivo.
Ovo je to godina, da. To je još samo malo, to je 55, a to je znači stari dinar. Da.
Ovo je ostalo. Ko zna kaj je to vrijedilo? To je znači, posle je došao novi dinar, i onda se on mijenjao. Evo, i ovo više.
Pa, dobro se sve gradilo. Onda… Ali bez fasade. Pa sad je kasnije došlo.
A sad to ne znam. Tu su nekakve priče, to kolko volo. Cije volovna.
Ali dobro, ima zanimljivih stvari. Ima zanimljivih pričuna. Da, da, ima svega.
Evo, sidro plaćeno. Ima, ima tih stvari. Evo, radio elektrocentar Zagrebi Jovišićeva.
Evo, više imaš stvari što… Evo, rade Končara 19. To će koristiti za Tratnicku. Evo, nama ona stari.
Da, imam još nama. Još imam, imam još nama. Kako hoćeš nama.
Vidiš. Ali imaš koje vrećice od nama? Nemam. Ali imam dosta od nama.
Objavila sam sve kaj imam. Evo, šuma, da. Evo, planječka 60, skladište.
Da, da, pa to tu. To je bilo sve, bilo. Tu si u nas i vapno iz Lapačke uzimala.
Da, da, da. To sam htio, to sam zapravo čak dogovorio sa tim čovjekom jednom da dođe ovaj, kako se zove nam tu, malo pričati nešto o tome. I onda sam ga razbolio i na kraju, oni šta, evo, Savska 103.
Da, sve ga. I ovo moram poslikati. Sad je Savska aktualna.
I sad ćemo to. Vidiš ovo. Da, 100 dinara.
I onda 1974. Iako su tava napravili tata i mama. A tu su sve papiri o kupovinu i kuću.
Dobro, to budemo drugom zgodom, jer sad stvarno više ne mremo. I kako je tebi bilo tu odrastati u kvartu? Pa jako lijepo. Dakle, ja ti imam još i, recimo, imam svoje slike iz svih razreda osnovne škole.
Prvo je bila škola Voltino, pa onda je bila Raricon. Kaj ti je bilo najbolje, kaj ti je bilo onako baš super tu? Na cesti. Kako je to da ne uspo to? Ne znam.
Mi smo ti svi dolazili na cestu i na cesti smo se igrali. Bagminton, loptali. Inače, ova moja ulica, ja vaš kažem, je jako mirna.
I dalje, sad ja ne znam šta će biti kad se ovo napravio, su bila dva grunta. Kako će biti? Sedam stanova. Ne vjerujem da će.
Mislim, ok, bit će nešto više auta, ali… Ulica je više manje mirna. Lijepo mi je bilo odrastati, lijepo mi je bilo živjeti ovdje i ne bi htjela da bi kuća ode. Jasno, da.
Ali ne znam šta će biti s kućom. Znači, ako sam dobro shvatio, ti si živala cijeli život ovdje, osim to malo u selskoj. Da, to malo u selskoj, da.
Zapravo, to je bilo vrlo, vrlo kratko razdoblje. Vrlo kratko. Jer kad su se oženili tata i mama, pa onda su u ovoj sobi tamo, u onoj drugoj, koja bi sad zatrpana s malim stvarima, onda su tu živjeli, onda se mama sve krva i zahase nisu baš nešto, onda su se preselili kod moje bake.
Onda je nasljedila mama tu sobu, onda su se tam preselili. I onda je kupila taj stan i na kraju je taj stan prodala i na kraju smo tu, zapravo sam cijeli život ovdje. Da, da, da, u nekoj konfiguraciji.
Da, da, da, u cijelo vrijeme. Eto, tako. Da, vidiš, bar zanimljivo je ovo, ja nemam takve iskustva, pa mi je ovo malo neobično čak slušati.
Imaš cijelo ovaj, ovako, kada je rekao praktički cijeli život ovdje. Cijeli život, sad nisam nikad selila i nikad nisam. Još koliko si godina tu radila u školi? Ja sam 82.
sam počela raditi, do 95. sam bila u Španskom i onda od, do 96. sam bila u Španskom, rodila sam drugo djete 95.
a 96. sam prešla na mamino mjesto. Znači mama je bila tu učiteljica, onda je šla u penziju i ja sam našla na njeno mjesto raditi.
96. tako je. I do 2000.
Da, da, do sada. Da, 2 godine sam sad, do 2024. Znači to je, da, 28 godina ovdje.
A to sam zapravo i krenula u prvi raz. Znači i sestra i ja, i moje oba dvije kćeri. Svaka čast.
I onda mama, i onda ja. Znala je biti rečena mi na učiteljskom vječu, ona je onda neko Ona je najdulje na školi. Ja uvijek dignem ruku.
Ja sam najdulje na školi. Od 68. niko nije bio od 68.
na školi. Mislim, ono…
(Diese Datei ist länger als 30 Minuten. Upgrade auf Unbegrenzt bei https://turboscribe.ai/de/, um Dateien von bis zu 10 Stunden Länge zu transkribieren.)
(dio 5)
(Transkribiert von TurboScribe. Upgrade auf Unbegrenzt, um diese Nachricht zu entfernen.)
Imaš malo priče sa tvojom kvartom. Mene zanima kak je ovo s potok nekad izgledalo. Sad je to ovako lijepo šetališta, a nekad sigurno nije bilo tako.
Pa nije bilo tako. Nismo mi previše se družili s rudešansima, baš previše. Jer ti rudešansi su onak bili malo divi.
Bilo je drugačije, bilo je ako šikara. Jer recimo oni su sad vrtovi. To smo znali ići, ali smo se sa čičkima gađati.
Recimo isto na Čošku tu je bilo jedan čičak. Ja sam s jednom curom, smoh jednog dečka, smo se počičkale. Kada je u našoj školi išao, meni se sviđao, nje se sviđao, onda smo se… Najviše smo se družili vani, baš na cesti.
Baš na cesti. Znači, u badminton, sjedili smo na ovom, na onom gore, po višinom. Tu, na Rinzolu smo sjedili i pričali.
I nije bilo auta. I može sjediti tamo, iza, ispod, kako se zove… Pred kućom je bilo prazno. Moji su kupili zapravo.
Ona je bako uvijek bila ljuta, zato što je morala dati. Jer mi smo morali… Za ulicu. Mi smo kupili sve.
To je naše. Kad bi neko bio parkirao, ona uvijek bi kao, a to je naše, to je moje, nemaš prava tu. Ljepo su se u ovoj suzinnoj kući.
Isto došla iz manje godice jedna žena. I onda su se obaka, oni su se prekograde. Jedna do druge, pa su si kolače.
Udružili smo se puno više. Puno više i ljude. Iako moja mama nije baš bila previše druželjubiva.
Tu su više ljude išle. Moja mama nije voljela te tračeve i te priče kokaj. Čak su rekli da se ona drži malo, visoka je u čiteljnicu.
Pa je, malo su držale. Dobro, u čitelji su nekad imali svoj status, koji je zapravo sad… Pa kaj bi ja s njima prebetala? I ona nije ona baš tu previše. Ali su se ove druge nekak malo više.
Tak da, imala sam tu u ulici. Baš smo bili nekak isti uzras. Od 58.
Frenki 59. do 65. I onda smo se svi više manje družili.
Si imala tu kvartu nekog poznatog recimo, koje je sad po nečemu ovako… Po nečemu misliš poznat? Mislim ono kaj sam ja čuli je da je, mi smo od novih generacija, Da, to sam čula, ali ja njega nisam tada viđala. Ne, ne, ne. Sanja Marin je tu živjela.
I ona je… Mislim da živi tamo kod potoka dole. Ovog črnomereca. Negdje ona je tu ušla u školu.
Ona je mlađa od mene, nešto 3-4-5 godina. Ali ja se nje sjećam kad je išla tu u školu. Možda još je ono mamino doba.
Ali neko baš poznati? Pa ne znam baš. Dr. Šarić, meni se čini da je on tu bio. To mi sad… Ne znam, on je nešto što… On je malonogometni tunir pa onda on bude tamo.
Nije, nije moje. Tako da… Neko baš poznat? Ne, ali… Lijepo nam je bilo. Lijepo smo se družili.
Daj mi reci, jel se sjećaš ovog teret okolo si kad je išla za kasarnu preć koja si kad tu vidla… Ne, ne. Ali znam da je moj tata kad je bio mali i oni su se jako igrali i u Kustošiju su išli. Baš su bili tamo.
Kad sam išla s bakom, u Kustošiju i u Namu i na placu i u ona kuma, Kustošijski magazin pored je bio. I moj tata je se igrao na tračnicama. I ostao je bez malog guze.
Ma da. Kad je sjeo na tračnicu to je bila jedna anegdota iz tatikalnog djetstva. To se sjeća.
To je bomba nagodno pala tu gdje je sad zgrada. Imam ja sliku tatinu. Negdje, negdje, negdje… Aha, to sam ja pregla s tim albumom.
Međutim, naravno, da to nije ništa. Ja imam svoj album posebno. Ja kad sam se rodila, moj tata je strašno bio za tehniku.
Ja imam njegovu liniju, ne znam, sve je to. Jako je bio za tehniku. Moj tata je nekomunista, a mama je komunista.
I moj tata kao nekomunista dolazi, prvo je radio u tvornici, ne znam, imam zapisano, ali sam zaboravila. Onda je dugo radio u Jadranu. On je bio poslovođa ili šef plastifikacije, galvanizacije i pjeskarenja.
A jako cijenjen jer sam ja na praksu išla kod njega. I on je imao ispod sebe tri inženjerke. On je njima bio nadređeni.
I bio jako, jako. I onda je on otvorio, imam i tu papire, valjda smo ih prošli, valjda smo prešišali. Pa tata nismo ni taknuli opće.
Ni svjedođbe, ni ništa. Tata nismo opće, ni svjedođbe, ništa, ništa. Jedinice, i ponovno pad razreda, i sve je on svjedođbe.
Ljubljanica, škola. Dobro, ali ipak je ovaj, kak bi rekao, ovaj… I onda je tata došao tu raditi, te 62 godine, on je za mene sa svojim dečkima napravio kolica. To je bila prva tvornica, metalog namišta i kolica.
To osjećam, da. I napravio je kolica i duboka i plitka, imam i slike s tim kolicima. Ja znam da je ta tvornica bila prvo u, ako se ne varam, Nikolićevoj, u tej sredini.
Moguće, moguće. Onda je prebačena tu negdje, ja mislim, ono, rane pedeće. Tako je i onda je tata, tu podrumu imali smo galvanizaciju.
Kućnu radinost. Imam potvrdu kad joj je otvorio, imam potvrdu kad joj je morao, zbog nekog razloga, ne znam zašto, nekakva propisa, galvanizirali je za janjivce. Imam i to sve.
Šnalice, špangice, imam, imam i to. Sačuvano, uvijek bi dobila šaku. Kad došao janjivac, ja bi dobila šaku.
Vastovići, Gečevići, Čibarići. A, to su bili mušterije. Mušterije, prše.
I on je to radio, djada mu jako puno pomagao. Pa onda za one špigle. Ja sam ona zabrala kao počela nešto, i sad na kraju više manje i ne znam ko je kaj sve tu.
Mislim da je ovo od mog djede Franceka tata. Mislim, to je, ovo je moj djeda, tu imam veliku sliku. Moj djeda na otvaranju.
To je zelenjak. Da, otvara se zelenjak i on je tu. On je na tom, imam veliku sliku njegovu.
Ne znam sad di je on. Moram ga negdje naći. Imam ga na velikoj slici, tu ga onda imam.
A ga nemam tu, onda ga imam tu negdje. Ali ga imam tu. Da, imam ga, dobro to.
To sam počela i baka, i bakinošku pjevačkih zboru, Mariju Gorici. Ovo je bakina sestra. Samo ne znam koja.
I ovo su sve sestre. Znači, žao mi je da ne znam, ali ne znam. Da, to nažalo su neke stvari.
Baka i njene sestri, ne znam. To je baka Ljuba, jel? Evo, to je moj tata. To je tu pred našom kućom.
Evo, to je Vinčanje. Evo, to je tata. Tu Javorska.
To je ispod prozora. I to je Javorska. Evo, tu je moj tata.
Tu je bomba pala negdje, i oni se tu igraju, tu gdje su bile nekakve bombe. Evo, to se sjećam. Ovo je baka.
To je baka. Evo, to su tata već. Evo, to su oni kumovi, dede i baka.
Nekom. Hvaljevska vojska. Da, vjerojatno to vojska.
To je tatin, to je firma. Je li ovo kod Tesla? Da, da. Tesla, Tesla.
To je tata u školi. To su bili, ne znam, na PAG-u, 58. Maturalac već kaj je.
To je bilo u Veneciji. Samo ovdje vidim. To je negdje u gradu, ali ne pripoznam gdje je.
Da, ne znam ni ja. Evo, tu su mature. Evo, tata na maturi.
I ovo je vojska. Gdje je bilo vojsci? Prvo je bio vojsci u Kruševcu, onda Surdulic, s cijeli obrnuto. Surdulica, pa Kruševac.
I kampanjolu je. On je bio rezervni vojnista Rješina. I on je uvijek imao problema s orijentacijom.
Mi smo se ogovorili u trsu da se nađemo tu i tu, mi se nismo nikad našli tu i tu, jer smo se uvijek tražili, a nije bilo mobitela. I on je navodno dobio zadatak da tu svoju kampanjolu, kam već je vozio je, određivo kam se ide, on je otišao u Bugarsku. I malo je falilo da ne dođe do incidenta.
Da, da, to se tamo pričalo. Evo, to je tata. Evo, to je mu najviši neki tamo, ne znam, velik čovjek.
Moj tata je bio niski čovjek. Da, mislim da je sve trebalo lijepo složiti. Tata ima motor neko vrijeme.
Evo, tu su neki tvornici negdje, To je deda. To je dvorište. To je dvorište.
Da, da, to je dvorište tu. Evo, tu je dvorište. Evo, se ne znam neke micalo, maminu sliku nekako uzrezalo.
To su deda i baka pred Jagorskom. Evo, tu je sad već baka i jelkica. Ovo je mama, ta Klara.
To je moja baka i još se nije rodila ova mlađa. Ovo je kao neka proroćanska. Evo, ovo je moja baka, ovo je moja baka i jelkica, ovo je mamina.
Ovo su mama i baka. E, kaj je ovo ovdje da vidimo? Ovo je teta, bakina sestra i mama. E sad i mi to moglo biti.
Ha, ne znam, ko zna? Ovo kada je ciglanačino meres. Da, kada je ciglanačino meres, da, moralo bi se to. Da, da, zvuči k’o da je.
Evo, to je moja mama. To je mama. Tu su, evo, isto je zgodno, tu su baka i mama.
Evo, ovo je isto neke, da. O, ne znam di je. Ne znam di je, ali evo, ovo je mama.
Znaš di je to? Di? To je črno merec, ja mislim kasarne one tamo gdje su. Da, to bi moglo biti. Ovo je ograda, mislim da to tako bi moglo biti.
Evo, ovo je moja mama, ovo je rođakinja, nisam, ne znam gdje su to. Tu je već mama, da. Tu je taka tamarica, bakina prijateljica, evo, tu je mama.
Ovo kada je moja mama. Da, pa evo, vidiš, tu je. Tu je.
To je svadba. To su tuberose. Evo, ovo je tu.
Ovo su čakmi, ovo su kumovi. Imam još puno slike sa svadbe, ali nisam ovo sve. Ovo je moja čerst, mlađa.
Mlađa. Čekaj. Ko je ovo, jesi to ti? Ovo sam ja.
Ovo sam ja. I ovo sam ja. Ne, ništa, dobro.
Ovo sam ja. Ovo je isto dvorište, valjda. Ovo je Šivenska.
Ovo je baka Ljuba me držio, ovo je baka Jelkica me držio. E, to sam u Selskoj. A, to je Selskoj.
Imam ga dole, mislim. Ovo sam u Namoru. Ovo tu kada je Pupino.
Ne, ovo je u Čakovcu. A, to je tamo. Da, ovo je Dunja, ovo je u Čakovcu.
Ovo su neki prijatelji, ne znam. Ovo smo na Moru. Ovo smo u Beneciji, meni se čini, mama je.
Ovo su Čehetluci, kak se zove ono, Banja Luka. Ovo smo tu od Raga. Ankica, baka i ja, tu u dvorište.
To dok nije bilo… Ovo je deda sa mojom rođakinjem Lidijom. Evo, viš’ kuća, veš’ kuća bez fasade. A, vidim, vidim, da.
Evo, viš’, to je tata i deda. To je Fiček obiteljski. Da, Fiček obiteljski, da.
Ovo su koji su moju mama i tata bili kumovi. To su rođaci. Ovo je moja sestrična, tata i bratić.
Ovo isto su rođaci. Ovo je Marija Gorici, smo imali kuću. Drvenu.
Da, to smo joj prodali. Ovo se sad već tu rodila moja sestra. Aha.
I tu je deda s njom. Još uvijek fasade nema. E da, tu je deda.
Evo, tu se sestra moja rodila. To sam ja i sestra. To je velika razlika.
12, 12. 12 godina. 12 godina.
Evo, tu je tata Milka koja je htjela posvojiti. Da. Da, tu je torta i Božić, evo tu.
Da, evo da. Vidiš, dakle. A da, to je Nova godina sad, nije ono, evo.
To je bor. To je bor kod bake, tu, dole. Tu bor.
Ovo je tu. Tu sobi, u kutu sobe. Kako je to da se svaki sam slikal tu? O, hlasno.
Ne znam. Evo, pa ova dva su namrgođeni. Da, da, djelaju ovako malo.
Da, baš namrgođeno. Ovo je brat od mog deda. Polubrat.
Vidiš da mu je čak i sličan. Da, da. To je njegov polubrat, a ovo je mama.
I sestra svira klavir. Ja sam zašla nižu muzičku. Ovo je, kaj je to, to neka ustavljanje? Prav, možda.
Evo, tu je mama. Evo, tu je vaga. Tata je nalijepio.
Tata je nalijepio, kako se zove, u tapetu samo lijepio. Da, ovo su, ovo je moja svadba. Evo, tu sam ja i sestra.
Da. Evo, tu je baka, tu smo pred vječnicom. Tata, to mi je kuma vjenčana.
I ja. Evo, tu mi je čak i muž. Evo ga.
Evo i njega. Evo i muža. Koja je to godina bila? 84.
84. Pred univerzijazom. Da, da.
87. U Zagrebu se svi dijeli na prije i poslije. Da, prije i poslije.
Ovo je okrugljak. Okrugljak. Ovo je večer odla Tanja.
Tanja, baka Ljuba i Tanja. Baka Ljuba je dočekala. Ona je bila 2000, a Tanja je odla 1988.
Evo, tu sam tu na cestu. Evo, tu na ulici. To nije bilo asfaltirano? Jel treba da je bilo ovako malo? Možda to nije Javorska kriva.
Može biti, ali kod je stari. To je moja baka Jelkica. Ona koja je imala dva muža.
Ne znam zakaj je ovo prazno. Nemam pojma. To su krstitke od mojeg starijeg čeri.
To je stari kredens. Koji još imam tamo, ali je dosta lošen stanju. Ali ga imam.
To je ovo, tu. Viš prozor, viš krevet. To je to.
Inače, taj prozor ja neću ga nikad. Ja ga ne želim maknuti. Ja ga mogu.
Nisam tako sirota da ga ne mogu. Ali to pokazuje da ja sam kao na Goljem gradu. Svaki prozor na Goljem gradu je takav.
Znaš zato ti ga neću. Zato kad ja nemam živace. Zato ti razbijaju.
Ja više nisam zato. To smo tu. Na nekom rođendanu.
Imam ja toga slika. To je samo dijelomično. To smo isto na nekom rođendanu.
Ovo je negde drugde. Ovo je Čakovic. A to je tata negdje na nekakvom putovanju.
Negdje je, ne znam. Penzionerija. Da, penzionerija.
A gdje je to? Ovo je, čekaj. Gdje je to? Negdje, pa nemam pojma. Taj regal imamo tu.
To je negdje mrknuo valjda. Pa ne znam, ne znam. E sad je tu već Tanja, moja čer.
Starija i Nikola. Tu je Toma. To je Toma.
Evo to smo baka ja i Toma. To sam, mamu, htjela sam sliku neku imat malo bolju, pa sam ih odrezala. Evo tu su, tu isto, kaj smo tu stavljali, ovakve slike.
Evo mama, sestra pojedinačna. Ovo je sestra, tu ješ končar. Evo ga i tu je končar.
Ovo je Tanja, moja starija čer. Koja ima sad koliko godina? 308, sad za par dana. Da, za par dana 308.
Evo Sanja, hvala ti, ovo je bio crash kors u familiji. Da, mi je žal da nismo ovo, osim ovo je tu, čekaj to ću ti još ajde pokazat. Ej, ajde još to.
Da, onda ti moraš ići, ja moram ići. Pa moram prvo malo nazvat, onda bi ovo nazvala. Ovo je dio kao nismo.
Ovo je dio kao nismo. Da, da, da. Tu smo stali, da, evo to je tata, jel.
I onda imam sada njegove svjedočbe, jel. Prekrasne, mislim, ovo je iz ljudi znači nije rođenih. Onda, dobro, dobro, onda recimo evo tu, 3, 3, 3, 3, prošo je sa, uglavnom, ovo je dobrim, uspjevam, to je jako dobro.
Jednat bolji godina. I ovo je dobra godina. Ali ovdje nije svršio, je išao na popravak, jel.
Nedovoljan, vidiš. Nedovoljan iz matematike. Onda je to polugodište, onda to je s dobrim, ovo je bolja godina.
A ovo je, on je išao muzičkom. Moj tata je bio samouki. Baš sam primijetio da je tu bilo, ovo je odličan muzički.
Osmi razred, nego su pućuje na popravni. Dobro, ovo je prvi razred salfeža, znači on je svirao violinu, harmoniku i klavir. Samouki.
Imao je sluh, koji je svoja sestra naslijedila. Kako se to zove, apsolutni sluh. Ovdje je, dovoljnim, prvi razred.
Evo, to je tehnička škola. A čekaj, čekaj, osnovna, to je ljubljanica. To je muzička, vidiš, evo ljubljanica.
To ste već znali, gdje je on bio. Znači ovo je dovoljnim, ovo je jako dobro. A ovdje nam se desilo da nije završio drugi razred, jer je imao jedan, dva, analitička kemija, nedovoljan, nedovoljan, nedovoljan, i nedovoljan.
E da, dakle tu nismo završili, jer je tako drugi razred, a smo ga tu onda završili zobnim. Onda smo išli, zdovoljnim opet smo došli u trećem razredu. Da, onda smo četvrti završili zdobrim.
Diplomu za maturu, dovoljno. I sad tu imam sve njegove moguće legitimacije. Rezervni moj, oficiram.
Tudi mu pismo piše Rođakinja. Tu imam razno razne. Evo, znaš lijeva onica, gdje je radio? Došao je u Jadran, evo Jadran, da.
Onda to, onda imam tu kad nesreću imao, to je bilo Grda 80, sad je to dogodilo, i onda je poslije imao četiri sata radio. Evo, to su sve njegove. On je upisao, u Ljubljani je upisao Višutehničku.
Da, nije još završio nikad. Evo, dozvola za ulaz, Jadran, vidiš, 1988. godina.
Nisam i znao da je bilo ime Jadran Temen, tvornica metalnog nabišta. Evo, vidiš to. Onda kad je 1991.
došlo, onda se ono krenuo na HDZ i sve je krenulo sa HDZ-om, evo ga. Da, on je to mamin malo trucirao, ali evo ga, imamo sve živo. Sve pleperalani.
Da, on je bio tu domaru, u tom domu, i on je imao zadatak da pozive daje ljudima za vojsku. To je dom ove mjeste… Da, godinama je bio, četiri sata je radio. Kad je bio u penziji još.
I to ga je zapravo, to su mu sve moguše, ove, vozačke dozvole, pastoši… Kad je toga držalo veselilo… Da, i kad je to otišlo, onda ga već prestalo veseliti. Evo, preporuka, htio se zaposliti, nisu mu ga primili, naravno. Dobro, tu onda… Kako je tata se čuvao u bistvu Rade Končara? To ne znaš riječu.
Nešto mislim da si jedno spominjala, ali ne znam detalje. Znači, Rade Končar je prečkolom bio. Da, da.
I ravnatelj, valjda pokaza, on je u mjestu zajednicu stavio. A tata nije bio komunista, ali mu je bilo žao, mislim. Da, naravno.
I on je njega sakrio u mjestu zajednicu. Ali su oni počeli čeprkati, ovih ADZ-ovci, i on je njega donio u deki, omotao u podrum. I on je bio u podrumu, kod nas, niko to nije znao.
Mama je on, konspiracija. I onda je mama rekla, pa sad je već stvarno vrijeme, i gospodin Vladimir Žaglištar preda je, došle su dvije gospođe, i uzele Rade Končara. Negdje on je.
Da, on je pri nje, vjerojatno. I tu se njegovi nalazi bolesti, on je bio u domu zadnja dva tjedna, i evo nam je smrti. Tu mama se popisala ko je bio, ko došao, ko je bio, sve je živo, rješenja, i evo to oko pisma.
Eto, i to je sve. Tu sam se čuvala sve njegove, ovo je Davis nešto imao, na kraju ništa nije imao više, i gotovo, eto. Super za ovaj prvi put.
Da, da, ima tu materijala, a sad ću tebi reći ovaj, kak se zove, šta ide prije toga. Dakle, ja sam jedini koji piše za mopiranje, dakle one tekstovi, to, tako da ja sad imam još tri teksta prije za napisati, i onda krećem sa ovim. Dobro, ali ti imaš vremena bez kraja.
Ja ću ga imati, ja ću to vjerojatno raditi, ja znam koliko je brzo to mogu raditi u sve ove druge poslove, ja ću vjerojatno ovoga prihvati, dakle, konkretno teksta, vjerojatno negde, ono, peti mjesec, šesti, a ovo ću ja poskenirati u sljedećih tjedan dana, i ja ti ne mogu doći prije onoga vikenda, jer ja sam sad dežuran, dakle, počinjem prek sutra. A ti ti oče radiš? Ja ti radim u Tesla, i ja ti imam svakih jedno, dva mjeseca, ti imam potjedan dana dežurstva, kada moram, dakle, izvan radnog vremena, ja idem doma i sedim u kompjuterah, me neko nazove, to da nazovu iz Francuske, Bahama, Australije, Ja sam sve nasjedila kad ti još to nisam rekla, dobro? Dobro, da to budemo uglavnom, ali ja ću ovo poskenirati u sljedećih, srca tjedan dana, i onda kad sljedeći put dolazim biciklom, ja ti onda to vratim, tako da se nigde to ne omištava, da se to dođe kod mene, a onda drugi put kad će doći dalje, onda ima dalje, a ja ću ovo ovdje skinuti, evo ja budem ovo sad zagasio, kako se zove taj fail, ono evo sad se već vrti, evo ga, 2 sata 22 minute,
(Transkribiert von TurboScribe. Upgrade auf Unbegrenzt, um diese Nachricht zu entfernen.)
