Poštovana Sanja, ispričajte nam ponešto o vašim precima, o baki i djedu!
Prvo ću vam ispričati priču o maminim roditeljima. Moj deda Vinko Neđeral rođen je 07.07.1916. u Međimurju, u Prelogu. A poginuo je, srijeljan je, 15.09.1944. godine u Vidovcu kraj Varaždina. Na varaždinskom groblju stoji spomenik njemu i i još dvojici prijatelja koji su s njim tamo strijeljani, a deda ima i svoju ulicu u Varaždinu, ali, nažalost, s krivim prezimenom, nazvali su je Ulica Vinka Međerala, kao lovac Sučević Međeral iz Potjere.
Ali, evo i par riječi o njegovom ocu, zvao se Tomo Neđeral, u selu su ga zvali Tomaš. Rođen je 1881. A mama, moja prabaka, mu se zvala Justina, rođena Martinec. Tomo je ratovao u Prvom svjetskom ratu i u borbama je ostao bez noge. Umro je 1919. od posljedica ranjavanja. A Justina je imala dva muža, prije Tome, Vinkovog oca, je imala još jednog muža. I, da stvar bude zanimljiva, Justina je imala fotografiju na kojoj je ona s oba svoja muža, to joj je fotograf napravio kolaž iz dvije različite fotografije. Toma je bio seljak, a Justina domaćica, nisu imali nikakvo posebno obrazovanje, zanat.
No, vratimo se sada do dede Vinka. On je nakon smrti tate došao u Zagreb sa svojom mamom Justinom i braćom i polubraćom. U svojoj je 21. godini, 1937., prišao radničkom pokretu i aktivno je počeo raditi u Društvu Međimuraca u Zagrebu. Vinko je završio tri razreda gimnazije, no o tome nemam nikakve preciznije podatke. Znam da je drugi razred pučke škole polazio u Trnju u Zagrebu. Onda je treći razred polazio u Prelogu pa onda peti opet u Trnju.
Dakle, Vinko se učlanio u Društvo Međimuraca i bio je tajnik tog društva sve do 1941., sve dok ustaška vlast nije ukinula društvo. Vratio se u Prelog i s priajtekjima je pokušao uspostviti ogranak društva, ali nisu uspjeli u tome. I onda se ilegalno vraća u Zagreb, priprema se s drugovima za borbu. U drugoj polovici slijedeće godine postao je organizacijski sekretar mjestnog komiteta KPH za grad Zagreb. U ožujku 1944. su usliejdili žestoki progoni ustaša pa je bio primoran otići na oslobođeni teritorij u Moslavinu, pridružio se Kalničkom odredu. Nakon toga su ga pozvali da se ponovo vrati u ilegalu pa je postao organizacijski sekretar okružnog komiteta KPH za grad Varaždin. Na toj je dužnosti ostao do 22.07.1944. kad je živ pao ruke fašistima koji su ga držali kao taoca i naposlijetku strijeljali 15. 09. 1944. godine u Vidovcu pored Varaždina. Nakon rata, 03.07. 1946. u Varaždinu mu je podignut spomenik, njemu i još dvojici drugova koji su 1944. godine strijeljani u Vidovečkom parku. Nakon rata posmrtni ostaci Vinka Neđerala preneseni su na zagrebačko groblje Mirogoj. Vinko je nositeli Partizanske spomenice 1941. izdane 29.11. u Beogradu. Od 1948. do 1970. godine streljačko društvo osnovano u Zagrebu nosi ime Streljačko društvo Vinko Neđeral, 1970. su društvu promijenili ime.
Vinko Neđeral je imao nevjenčanu suprugu Jelenu Štibrec, moju baku, i kčer Jasenku Neđeral, udanu Žagmeštar, te unuku Sanju Žagmerštar, mene, i također i moju sestru Vlatku.
Vinko je bio član Komuničke partije od 1939. živio je na II. Trnjavskom zavoju 25 i radio neko vrijeme u pivovari. Među dedinim fotkama je i jedna gdje je slikan pred kućom u Draškovićevoj 76. A to je bila kuća Debore Domany, žene jednog od braće Domany, u kojoj je bila ilegalna partijska tiskara u kojoj su se umnažavali komunistički leci i tiskovine.
Treba spomenuti dvojicu dedinih priajtelja, Stjepana Maleka Latu i Stjepana Vlaheka. Obojica su bili međimurci i također jako angažirani i djelovali su u Zagrebu. Lata je bio jako zgodan i bio je zaljubljen u moju krsnu kumu, ali ona njega nije htjela. On je poslije poginuo na cesti. Niti jedan niti drugi Stjepan se nisu ženili niti imali djece.
Kad su Lata i Vlahek ubijeni ustaše su ih bacili u neke rupe na groblju, a deda je nakon toga prerušen otišao na groblje i označio to mjesto gdje su ih bacili pa je to javio svojim drugovima ilegalcima. Poslije rata su preživjeli znali gdje su bili njih dvojica, a znali su i gdje je deda ukopan pa su ih onda svu trojicu zajedno pokopali.
Deda Vinko je snimljen aparatom okružnog komiteta KPI u Varaždinu, 1944. godine, u Apatovcu, na Kalniku. Kad su ga ustaše uhvatili on je imao zadatak da razvije taj film, ustaše su otkrili film i razvili su ga i pokušavali su odgonetnuti tko su partizani na tim slikama, ali nisu uspjeli. Uložili su puno truda, sve su napravili da otkriju imena, i nakon objave slike nakon više od godine dana došao je jedan čovjek, koji je onda tu sliku dalje proslijedio, objavljena je u Varaždinskim novinama. I sad ja saznam za tu sliku, Mario Šimunković mi ju šalje tu sliku, koju nema inače već postoji samo izrezak iz novina. Dolazim ja u Ulicu Pavla Hatza da se učlanim u društvo – i vidim tamo veliku sliku mog dede.
Deda je trebao biti zamijenjen za neke generale, zajedno s njegovim polubratom Stičar Antunom Tončom. On je preživio, on je došao u osam s tim ljudima, ali su njegovih šest strijeljali. Možda je to bila izdaja, kao da je netko namjerno to zaštopao kako bi strijeljali dedu. Saznali smo da je dan prije strijeljanja Tonč dao dedi zelenu vestu i kad su ga iskapali kod njega su našli maminu sliku, a i prepoznali ga po vesti. Nakon toga, mislim da je bila 1947. ili 1948., onda su ga prebacili na Mirogoj. Moja mama je tad još biola jako mala.
Toliko zasad o mom dedi Vinku. Moram sad ispričati ponešto o baki da bi shvatili nešto još nešto o dedi.
Ajmo onda sad čuti nešto o baki Jelki!
Baka se zvala Jelena, Jelka Štibrec, rođena Martinčević. Osnovnu je školu završila u Prelogu, o tome nemam nikakvih podataka, ali znam da je u Zagreb došla 1929., kao 16-godišnjakinja. Umrla je 2006., sa 94 godine, pokopana je na Miroševcu.
Otac je bio Stjepan Martinčević, majka Klara Martinčević, rođena Vlahek, živjeli su u Palinovcu. Tata je bio jako, jako zločest, i on je sve raščerdao i sa ženama potrošio, i novac i imanje. Moja baka je imala brata i sestru, stariji brat je bio Vujček Pranc, on je završio za zidara, baku njen tata nije htio školovati, ne znam zašto, a teta Barica, bakina mlađa sestra je završila ekonomsku školu. tata je poslao Jelku u Zagreb da radi u nekoj krčmi. Bio je to težak posao i mislim da je ona tu imala i dosta neugodnih iskustava. Živjela je u sobi do koje se dolazilo uz muški WC, sigurno je i zbog toga u životu uvijek imala verziju prema muškarcima.U jednom trenutlu se jako, jako porezala radeći u kuhinji i onda joj je jedna dobra gospođa pomogla s kojom se poslije puno družila. Živjela je ona tad u Trnju, dolazila je i u društvo Međimoraca i onda se zaposlila u mljekarstvu Horvatić. Nakon toga je radila kod Čipun Hermine, kao čistačica, a onda u ministarstvu Hrvatskog domobranstva, i onda je 43. pobjegla u Prelog, preko Drave. Deda bio provaljen, morao je pobjeći na Kalnik, pa onda poslije u Varaždin, Jelka je onda došla sa svojom sestrom u Prelog i živjela tamo kod tate i mame. Prelog je tad bio mađarski, a ona se zaposlila se kod jedne učiteljice, mađarice, a muž je bio pukovnik. Ove čaše ovdje, najfinije, su od njih. Baka je bila u Prelogu do 1945, i tad je dobila čaše od tih ljudi.
Ali, sad dolazimo do prvog i jedinog braka moje bake, u Društvu Međimuraca upoznala je Josipa Štibreca i oni su se tad oženili. No, kad je trebao ići u vojsku u 30-ima on joj je lagao da neće ići u vojsku, ali je na kraju iopak otišao i nije ga bilo godinu i pol .. i to mu je ona zamjerila. I kad se napokon vratio postao je bećar, volio je popiti, ići uokolo … i onda je ona njega ostavila. To je bial 1937. ili 1938.
I onda je baka upoznala Vonka Neđerala. Ali se nije mogla udati za njega jer je bila crkveno udana za Štibreca. A ona je jako htjela dijete, čak se u ono doba liječila u Petrovoj. I na kraju moja baka dobije moju mamu, iako je tokom trudnoće imala operaciju slijepog crijeva naživo. Ali, pop u crkvi neće krstiti moju mamu Jasenku Štibrec jer je ona dijete iz braka koji u stvarnosti više ne postoji, otac joj je drugi muškarac. A Josip Štibrec je upoznao ženu Zdenku .. s kojom se također nije mogao oženiti radi braka s mojom bakom. I njemu i Zdenki se rodila curica Vesna koja je morala imati prezime svoje mame jer je također bila vanbračno dijete. Dakle, rodilo se dvoje djece koje nemaju prezimena koja bi trebala imati: Jedno dijete ima prezime čovjeka kojeg ne bi trebalo imati, a drugo dijete ima prezime mame, jer ne može dobiti prezime svoga oca.
U mređuvremenu je Štibrec uhapšen, 07.05.1942. radi skupljanja crvene pomoći za komuniste, bio je u kaznionici u Savskoj i prebačen u Jasenovac gdje je i ubijen. u kolovozu 1942.
I tako, moja je baka nakon dedine smrti ostala živjeti sa dedinom mamom Justinom u Prelogu. Justina baš nije bila presretna s mojom udatom bakom. Tamo je još bio i Justinin najmlađi sin. Moja mi je mama pričala kako je Justina tjererala moju baku 1942.-1943. tjerala da čisti snieg iako je imala malo dijete. To je ta priča o snahama …
Dolazi 1945. i moja baka se seli s mojom mamom u Zagreb, od narodnog odbora dobiva stan na korišenje u Šibenskoj 18. Tamo je navodno živio prije, u toj zgradi, neki talijan židovskog porijekla koji je prije imao veliko skladište gdje je poslije bila Šuma u Klanječkoj ulici. U toj su zgradi bila tri stana, jedan mali od 26 kvadrata. Mojoj su baki dali na biranje da može uzeti stan negdje u centru grada, ali da ga dijeli s nekakvom familijom, ali ona to nije htjela, nego je uzela ovih 26 kvadrata s mamom i još je iz Međimurja dovela svoju mamu Klaru. I oni tu sad žive. E, sad kreće borba za prezime i za penziju. To je sad obiteljska administrativna borba. Moja je mama tad nosila ime Jasenka Štibrec, ali joj je tata bio Vinko Neđeral.
Moja baka je išla u penziju 1962.
Tu je pisalo de je ona prije radila kod Hermine Horvatić, u Ministarstvu domobranstva. I tu je razrješnica iz Končara.
Mi smo 1991. otkupili stan.
Nakon što je ona 1945. došla u taj stan, ona nije imala posla. Na sreću, imala je neke prijatelje, poznanike, koji su joj pomagali, dali vrećicu drva i slično. Taj stan je bio bez stakla, imao je papir na prozorima. I ona je bila baš jadna, bez posla. rekla mi je da je jedno jutro hodala kraj Končara i plakala. I onda su je ljudi pitali “Drugarice, zašto plačeš?” i ona je rekla da treba posao. I onda je jedan rekao, dobro, dođite sutra, pa ćemo nešto smisliti. A ona je rekla da ima kćer ia da joj nema što dati za jesti, da je gladna. I on je izvadio iz novčanika, i druge je zaustavio, dajte drugarici. I baka je došla drugi dan, u Končar. Smjestili su je u pogon. Baka je tad imala 45 kila s krevetom, i naposlijetku je postala telefonistica u končaru, položila je s četiri stručni ispit za telefonisticu.
Ne, ovdje se u čanstvu je položeno u sručnom ispitu. Jel’ piše da je telefonistica? Je. Je.
Bila je telefonistica do kraja, imala je 30 godina staža, otišla je s 50 godina u penziju, 1962. kada sam rođena i 44 godine ju je koristila. Koja je bila dosta mala, sa zaštitnim dodatkom. Ali, živjela se jako siromašno. Jako, jako siromašno, tu ovdje, u toj Šibenskoj 18, jer moja mama htjela biti učiteljica. I ona se brinula o mami i o svojoj mami. Tu i tamo je iz Preloga dobila neku vreću krumpira, vreću graha.
Rugale su se susjede, šta ju nisi dala za šnajdericu, za neki zanat nego se pravi važna. Sad idemo na mamu. Sedam razreda osnovne, u to vrijeme je bilo maksimalno.
Tata je rođen iste godine kao i ona, ali je išao kasnije u školu, on je već išao u osmoljetku. A mama je završila sedam godina te škole, ima sve svjedočbe, sedam godina i pet godina ne učiteljske, sve skupa 12.
Ovako je izgledao postupak kroz koji je morala proći baka kako bi dobila djedovo prezime. Postupak je pokrenut 28.06.1946., a odluka je donešena 08.09.1955.
Prvo su joj predložili da se uda za mrtvog čovjeka jer da je to najjednostavnije. No, ona to nije željela.
Zatim je odlučeno da treba dobiti skrbnika kako bi mogla dobiti prezime. Zatim su tužili Štibrec Josipa kako bi se pobila zakonitost rođenja i ustanovio skrbnik. A zatim je tužen i deda jer ne priznaje.
Obojica su mrtvi – i tuženi. Jednoga tuže jer se prikazuje kao lažni otac – a drugoga jer ju nije priznao.
Što je moja baka dobila zbog smrti svog nevjenčanog supruga Vinka Neđerala? Dobila je na korištenje stan u Šibenskoj 18, stan bez vode, ali s pumpom u dvorištu. Puno kasnije, 1991. mama je otkupila taj stan za neku sitnu lovu. Tata je poslije uveo vodu i poslije smo ga mi prodali.
Moja mama i baka su bile jako vezane, bilo je jako to ono. Mama je imala samo nju.
Čaše: Kad su došli partizani mađari su bježali, i ta gospođa učiteljica i taj pukovnik su rekli mojoj baki da su stavili te čaše u jednu metalnu kantu i ako se vrate da će im dati te čaše, ako ne nekaih zadrži. Oni se više nisu vratili i nitko ne zna što je bilo s njima, a čaše su ovdje.
Kad je mama završila školu tražila je posao i dobila ga je u Slunju. Ali, baka plače i neće ostati bez mame. A u to vrijeme su učitelje slali dekretom na poslove, to je bilo državno zanimanje. A jedna stara partizanka, koja je bila dobra s dedom, Marija Molnar, ona je radila negdje u komitetu, i rekla je mami da će joj pomoći naći zaposlenje u Zagrebu. I našla ga je u školi u Novoj cesti.
Mama je studirala uz posao i diplomirala 1971. u Savskoj.
Vozačka dozvola: Mama nije baš bila spretna u voženji. Pa je išla u Čakovec, polagati, tam je bil samo jedan semafor.
Mama se borila da se ulici Drvinje ne mijenja ime u Ulicu Dragutina Golika, da dobije ime po lokalnom pijancu.
Tu je mamina borba sa Bandićem. Neuspješna borba.
Imam mamine dnevnike koje je pisala kao mlada djevojka. Prvo mi je rekla da ih spremim, a onda da ih zapalim kad umre. Aja sam si mislila: Da si htjela zapaliti, već bi ih zapalila.
Tatina familija
A sad tata. Tata je rođen 1939., kod kuće, u Gvozdanskoj ulici na Trešnjevki..
Njegova mama, a moja baka, se zvala Amalija Pušić, iz plemenite obitelji Pušić, njezin tata se zvao Mio ili Mihalj. Ta je obitelj došla iz Hercegovine u 15. stoljeću zajedno s više drugih obiteji iz tog kraja i naselili su se u selima Marija Gorica, Kraj Donji i Harmica, to su sela gdje se i dalje govori ikavicom.
Baka je imala sestru Kate i baku Mare i oni su nju zvali Ljube.
Bakina mama je bila Kata, rođena Juraković, rodila je baku Amaliju Ljubu Pušić 27.05.1906. A Mio Pušić ima oca Boltižara Pušića i majku Maru rođenu Hotko, koji su bili u Žlepcu, Žlebeci pored Marije Gorice. Amalijina učiteljica je bila Olga, kćer od Ante Kovačića.
Ovdje je fotografija vjenčanja dede i bake, Franjo Žagmeštar i Ljuba Pušić. Oni su se oženili 1938. godine.
Zanimljiva je priča da kad je moja baka Ljuba rodila tatu 1939. ona se razboljela – kako bi ona rekla “doli”. Operirana je i izvadili su joj sve ženske organe, a doktor joj je dao 3 mjeseca života. A ona je poživjela sve do 2000. godine, dakle još 61 godinu!
Moj deda se zove Franjo i pohađao je 5 razreda niže Pučke škole, ali je i izučio dva zanata, stolarski i mesarski. Radio je kao i njegov brat kao mesar, navodno u mesnici u Ilici 200.
Živio je ovdje u Javorskoj ulici prije Drugog svjetskog rata, tad se to još zvalo Donjom Kustošijom, tu je i porezna prijava iz 1940, 1945, 1947., a prijavio je i ratnu štetu.
U radnoj knjižici mu piše da je radio kao mesarski pomoćnik od 1942. do 1946. kao mesarski pomoćnik.
Radio je u kotarskom poduzeću od 1948. do 1952. kao stolar.
Onda je počeo raditi kao mesar u mesnici u Ilici 208, tu je mesnicu imao njegov brat.
Ovdje je iskaznica za dvokolicu, marke Velebit. Žagmeister Franjo, mestarski pomoćnik u NDH, 1944.
Poslije rata je radio u Novogradnji do 1967., a umro je u 80. godini.
Radio je na gradilištu Stanice za hitnu pomoć u Draškovićevoj, u Ulici Anke Butorac, na adaptaciji traumatološke bolnice u Draškovićevoj, na Petritićevom trgu, na radionicama Rukotvorine, to je sve radio. Radio je na gradilištu kao samostalni radnik, kao nadničar, plaćen po danu.
Moja je baka izučila za šnajdericu, nema papir da je ona to završila, nego je samo izučila. Ali je bila jako dobra šnajderica, i bila je i jako šparna i štedna.
A deda dolazi u Zagreb i radi tu kao komesar. I velik je švaler. Moj dedo je bio jako, jako zgodan. Kao Clark Gable. I on je tu počeo hofirati razno raznim ženama. To je išlo na živce njegovom bratu i sestrama koji su već bili u Zagrebu i oni su ga pod svaku cijenu htjeli oženiti, da se smiri.
Baka Ljuba je tvrdila da je ona imala dečke čak iz Slovenije i da su je tri puta htjeli ženiti. I ona je odbila te dečke. I na kraju su oni njih spojili, ali ljubavi tu baš prevelike bilo nije. To je bio brak iz računa. Ona je bila bogata, a oni su htjeli se njega riješiti. Deda je živio kod brata u Gvozdavskoj, tu je tata i rođen. I oni su se oženili. Baka je donijela puno novaca. Kad se neko ženio, onda su zvali šnajdericu, dva tjedna, tri tjedna prije i ona šiva za cijelu kuću. Sve kaj treba. I onda je bilo puno para. I ona je donijela te pare i oni su se oženili.
oni su se oženili i oni su tu počeli graditi kuću 1939.
I tu je bio rolo na onoj tam sobi jer tu je trebala biti mesnica. Htjeli su tu otvoriti mesnicu, ali to se nije nikad ostvarilo. Tam je bila veranda na ulazu, baš verandica. To su rušili 66. kad su gradili kat.
Znači, tu jedna soba, jedna soba. Tu je bila kuhnjica, kupaona. To je bila treća ili četvrta kuća u Javorskoj. Baka je šila, a deda radio u mesnici cijelo vrijeme rata. Imam ti tu zapisano i da je deda bio u domobranjima tri mjeseca. A u vojsci je bio 18 mjeseci, od 1922. do 1924.
Baka je nekad spavala do devet … a deda bi došao doma s posla, čistio, kuhao ručak. A lova je sva bila kod nje, davala mu je džepac, ona je bila gazdarica. A ja sam dedi potajno pive kupovala, a on bi mi onda dal za žvakaće. Davala mu je za jednu pivu na dan. Alli je zato deda jako pušio i na kraju je umro od raka pluča.
Ispričajte nam sad priču o vašoj mami i tati!
Mama je imala 13-14 godina kad su se oni dvoje zaljubili. Baš su bili cura i dečko, tata je išao kasnije u školu od nje. Mama je bila jako dobar đak, a tata je bio jako loš đak. Mama je išla u učiteljsku, a tata je išao u tehničku u Klaićevu, pao je drugi razred s četiri komada. On je kemijski tehničar po struci.
Oni su se upoznali u kvartu. To je bilo veliko društvo, svi su bili jako dobri i oni su se zaljubili. Međutim, tu se u kvartu pojavio još jedan mladi gospodin, konkurent, on je bio student. Jurica se zvao. I mama se nekak za njega odlučila i oni su hodali jedno dve godine, dve čak i tri. Znači, ozbiljno. Ozbiljno je to bilo i zaručili su se čak. Ali njegova mama nije baš bila zadovoljna s mojom mamom. Moja mama je bila velika sirota, a oni su bili pa bogatiji. Moja mama kad je dobila prvu plaću, kupila si je pol hile parizera i sve je na jedan put pojela i sve ima povratila.
Na kraju kad je moja mama završila Učiteljsku škola onda se nije htjela udati za Juricu. A tata je stalno bio tu negdje u blizini.
I tako se mama udala za moga tatu. Ali je svejedno ćesto spominjala Juricu. Bila je to velika ljubav. Jednom je rekla, preklinjem Juricu. Reklo bi se da je žalila.
Jurica je jednom rekao, ajmo se mi potajno oženiti. Ona se onda jako naljutila i bacila mu je prsten.
Imala je mama u dnevniku zapise, svaki dan je imala nekog drugog hofirača. S ovim je išla u kino, s onim nekamo drugamo. I onda je tata ponovo uletio. Tata je bio prva ljubav. Da se razumijemo. I onda tata ponovo uletio. Dobio ju je na puno fora. Jorgovan pred vrata. Gruda u glavu.
Oženili su se 1960., a ja sam se rodila 1962.
Mama je od njega tražila da zadrži dva prezimena. Rekla mu je da prezime svog oca ima samo 5 godina. Borba je počela 1947., a završila 1955. I on je pristao na to da ima dva prezimena.
Oženili su se u općini Trešnjevka. Svadba je bila u dva dijela. Prvo kod dede i bake, a u Šibenskoj je bio drugi dio. Bit svega je da je izabrala ruže tuberoze. To su posebne ruže koje je ona izabrala za bukete, kojiam se ukrašava festivalu San Remu. I onda je on njoj svake godine za godišnjicu ili za rođendan nabavljao tuberoze. Kad je bila 50-godišnjica braka naručio je čak iz Holandije.
Moja mama je prošla tri škole, one dvije na Novoj cesti (sadašnja Kralja Tomislava i ondašnja Kata Dumbović, a sada Julije Klović) i školu Voltino. A ja sam prošla isto tri, OŠ Palih boraca (to je sada OŠ Tituš Brezovački u Španskom), Ante Kovačića isto u Španskom i onda na kraju također Voltino.
Nego, kad sam se ja rodila, tata je htio curicu. Tako svi kažu sad. Pitala je jedna učiteljica da li su odabrali ime za dijete. I on kaže, pa ne, pa nismo, nismo. Pa koje vam se tu sviđa od ovih tu curica, koju ćete curicu? Pa ovu tu, rudlava kosa, plave oči, zvala se Sanja. I tako sam dobila ime. A ja sam nođena na Blaža, Svetog Blaža i ova baka pobožna je htjela da se, ja zovem Blaženka. A druga baka je rekla, snijeg je padao kad sam ja rodila, treba biti Snježana. A na kraju sam Sanja ispala.
——————-
I sad ima isto jedna priča zanimljiva, dakle, moja baka ostaje u Dovica, 44. je gde da strelja. Imam te slike iz zatvora, ali nemam sad tu.
Skenirane su mi, on izgleda strašno, on je i mučen, tako sam čula. I on je, a njegov polubrat, Antun Cicak-Tonč, malek, se preziveme drugo prezime, jer nemaju iste očeve. Imao je, on je bio sobar, majordomo, u jednoj bogatoj džetavskoj obitelji, tamo je imao sobaritu djetu Milku.
Milka je slovenka, bila iz predvora. To isto nije za pričat. Oni su djete.
Ona je bila trudna, ali nije bio rat. Ona je pobaza, više nije mogla djecu imat. Bila je jako isto temperamentna, simpatična, i poslije rata je on joj čak htio joj ostaviti ovo.
Ona je uzela ostanu kiselinu i rekla, samo probaj. I ostali u najsretnijem braku. Ali oni djecu nisu mogli imat.
I oni su rekli mojoj baki, da bi ona, kak je ona bila sirota i sama, da bi ona mamu dala. Moja baka je rekla, dala nikad. Kad god hoćete, možete.
Oću k vama, može i prespavat, može ovo, ali ja sam svog djeteta i oni su se jako, jako na to naljutili. Jedno 4-5 godina se nije razgovaralo i kad se mama borila za penziju, tatinu, boračku, baka se uplela jer je baka bila bez prihoda. Imala je dva sina, koji su joj mogli za nju brinut, pomoći i onda na kraju, to je bilo baš jako ružno, su dijelile pola pola.
Oni su na kraju pomirili, podobrikali, kad god bi oni došli k nama u Hrapcu žive, trešnje su imali veliku lijepu, a dolazili su često, svi će tončiti ta bilka. Da, da. Posvojili su drugo gdje.
Mimo dalje. Bila je jedna žena koja je bila sama, Gračne Dragomir se on zove, a isto to ne trebam pisao, to ne, ništa. Za kontekst.
Ona je, onda su oni osvojili tog dečka i onda, on je nešto mlađi od moje mame, moja je 39, on je 4. Mi smo svi dobri. Ovi su već mrtvi naravno, onda su si, baš sam njoj rekla, neki pogleda da nađu tu sliku moje bake Justine s dva muža, pa da ja rado hoću tu sliku. Uglavnom, onda je umrla baka Justina, onda je mama dobivala cijelu penziju, možda samo godinu dana, jer je mama završila učitelsku i više nije imala pravo na penziju.
Da, da, da. I onda, su ipak, kad je baka Justina umrla, mama je dobila jednu sobicu u postojinskoj. Jednu sobicu u postojinskoj.
u toj, i u zadruzi, je kupila, preko zadruge, stan. Selska cesta, 123. Joj, 123, to je samo, ali to je negde dole, tamo, oko ovoj, kod Pupe. I, to je bilo 60.
nekakva treća, 64. ili tako, nekako, tako nešto je to bilo. Nije ona otplatila do kraja stan.
Ali onda je tata rekao da bi bilo dobro da ipak mi dođemo ovdje i da tu se gradimo. Imam ja i slike iz selske ceste, 123. A ja sam bila kod bake više u Šibenjskoj, oživjeli smo mi neko vrijeme.
I onda je krenula. I onda je krenula, mama je prodala sa kreditom i sve. Dobila je dovoljno para da naprave kuću.
A gdje je bilježnica? Tu? I onda je tu išla bilježnica, to je sve živo što 66. Moja mama vodila korespondenciju. Evo, krenimo.
Vidjet ćeš kaj se je za majstore dalo. 33. To je sve mama vodila.
Ja bih jako rada da ostane kuća. Moja sestra prodala taj gornji dio, nismo više, a voljeli bi da… Znači sad je to neko drugi onda. Jedna žena iz Šibenika, mlada djevojka.
Evo, više imaš stvari što… Evo, rade Končara 19. To će koristiti za Tratnicku. Evo, nama ona stari.
Objavila sam sve kaj imam. Evo, šuma, da. Evo, planječka 60, skladište.
Da, da, pa to tu. To je bilo sve, bilo. Tu si u nas i vapno iz Lapačke uzimala.
I kako je tebi bilo tu odrastati u kvartu? Pa jako lijepo. Dakle, ja ti imam još i, recimo, imam svoje slike iz svih razreda osnovne škole.
Prvo je bila škola Voltino, pa onda je bila Raricon. Kaj ti je bilo najbolje, kaj ti je bilo onako baš super tu? Na cesti. Kako je to da ne uspo to? Ne znam.
Mi smo ti svi dolazili na cestu i na cesti smo se igrali. Bagminton, loptali. Inače, ova moja ulica, ja vaš kažem, je jako mirna.
I dalje, sad ja ne znam šta će biti kad se ovo napravio, su bila dva grunta. Kako će biti? Sedam stanova. Ne vjerujem da će.
Mislim, ok, bit će nešto više auta, ali… Ulica je više manje mirna. Lijepo mi je bilo odrastati, lijepo mi je bilo živjeti ovdje i ne bi htjela da bi kuća ode. Jasno, da.
Ali ne znam šta će biti s kućom. Znači, ako sam dobro shvatio, ti si živala cijeli život ovdje, osim to malo u selskoj. Da, to malo u selskoj, da.
Zapravo, to je bilo vrlo, vrlo kratko razdoblje. Vrlo kratko. Jer kad su se oženili tata i mama, pa onda su u ovoj sobi tamo, u onoj drugoj, koja bi sad zatrpana s malim stvarima, onda su tu živjeli, onda se mama sve krva i zahase nisu baš nešto, onda su se preselili kod moje bake.
Onda je nasljedila mama tu sobu, onda su se tam preselili. I onda je kupila taj stan i na kraju je taj stan prodala i na kraju smo tu, zapravo sam cijeli život ovdje.
Još koliko si godina tu radila u školi? Ja sam 82.
sam počela raditi, do 95. sam bila u Španskom i onda od, do 96. sam bila u Španskom, rodila sam drugo djete 95.
a 96. sam prešla na mamino mjesto. Znači mama je bila tu učiteljica, onda je šla u penziju i ja sam našla na njeno mjesto raditi.
96. tako je. I do 2000.
Da, da, do sada. Da, 2 godine sam sad, do 2024. Znači to je, da, 28 godina ovdje.
A to sam zapravo i krenula u prvi raz. Znači i sestra i ja, i moje oba dvije kćeri.
Ja sam najdulje na školi. Od 68. niko nije bio od 68.
na školi. Mislim, ono…
Pa nije bilo tako. Nismo mi previše se družili s rudešansima, baš previše. Jer ti rudešansi su onak bili malo divi.
Bilo je drugačije, bilo je ako šikara. Jer recimo oni su sad vrtovi. To smo znali ići, ali smo se sa čičkima gađati.
Recimo isto na Čošku tu je bilo jedan čičak. Ja sam s jednom curom, smoh jednog dečka, smo se počičkale. Kada je u našoj školi išao, meni se sviđao, nje se sviđao, onda smo se… Najviše smo se družili vani, baš na cesti.
Baš na cesti. Znači, u badminton, sjedili smo na ovom, na onom gore, po višinom. Tu, na Rinzolu smo sjedili i pričali.
I nije bilo auta. I može sjediti tamo, iza, ispod, kako se zove… Pred kućom je bilo prazno. Moji su kupili zapravo.
Ona je bako uvijek bila ljuta, zato što je morala dati. Jer mi smo morali… Za ulicu. Mi smo kupili sve.
To je naše. Kad bi neko bio parkirao, ona uvijek bi kao, a to je naše, to je moje, nemaš prava tu. Ljepo su se u ovoj suzinnoj kući.
Isto došla iz manje godice jedna žena. I onda su se obaka, oni su se prekograde. Jedna do druge, pa su si kolače.
Udružili smo se puno više. Puno više i ljude. Iako moja mama nije baš bila previše druželjubiva.
Tu su više ljude išle. Moja mama nije voljela te tračeve i te priče kokaj. Čak su rekli da se ona drži malo, visoka je u čiteljnicu.
Pa je, malo su držale. Dobro, u čitelji su nekad imali svoj status, koji je zapravo sad… Pa kaj bi ja s njima prebetala? I ona nije ona baš tu previše. Ali su se ove druge nekak malo više.
Tak da, imala sam tu u ulici. Baš smo bili nekak isti uzras. Od 58.
Frenki 59. do 65. I onda smo se svi više manje družili.
Si imala tu kvartu nekog poznatog recimo, koje je sad po nečemu ovako… Po nečemu misliš poznat? Mislim ono kaj sam ja čuli je da je, mi smo od novih generacija, Da, to sam čula, ali ja njega nisam tada viđala. Ne, ne, ne. Sanja Marin je tu živjela.
I ona je… Mislim da živi tamo kod potoka dole. Ovog črnomereca. Negdje ona je tu ušla u školu.
Ona je mlađa od mene, nešto 3-4-5 godina. Ali ja se nje sjećam kad je išla tu u školu. Možda još je ono mamino doba.
i u Kustošiju su išli. Baš su bili tamo.
Kad sam išla s bakom, u Kustošiju i u Namu i na placu i u ona kuma, Kustošijski magazin pored je bio. I moj tata je se igrao na tračnicama. I ostao je bez malog guze.
Ma da. Kad je sjeo na tračnicu to je bila jedna anegdota iz tatikalnog djetstva. To se sjeća.
To je bomba nagodno pala tu gdje je sad zgrada. Imam ja sliku tatinu. Negdje, negdje, negdje… Aha, to sam ja pregla s tim albumom.
Međutim, naravno, da to nije ništa. Ja imam svoj album posebno. Ja kad sam se rodila, moj tata je strašno bio za tehniku.
Ja imam njegovu liniju, ne znam, sve je to. Jako je bio za tehniku. Moj tata je nekomunista, a mama je komunista.
I moj tata kao nekomunista dolazi, prvo je radio u tvornici, ne znam, imam zapisano, ali sam zaboravila. Onda je dugo radio u Jadranu. On je bio poslovođa ili šef plastifikacije, galvanizacije i pjeskarenja.
A jako cijenjen jer sam ja na praksu išla kod njega. I on je imao ispod sebe tri inženjerke. On je njima bio nadređeni.
I bio jako, jako. I onda je on otvorio, imam i tu papire, valjda smo ih prošli, valjda smo prešišali. Pa tata nismo ni taknuli opće.
j… I onda je tata došao tu raditi, te 62 godine, on je za mene sa svojim dečkima napravio kolica. To je bila prva tvornica, metalog namišta i kolica.
To osjećam, da. I napravio je kolica i duboka i plitka, imam i slike s tim kolicima. Ja znam da je ta tvornica bila prvo u, ako se ne varam, Nikolićevoj, u tej sredini.
Moguće, moguće. Onda je prebačena tu negdje, ja mislim, ono, rane pedeće. Tako je i onda je tata, tu podrumu imali smo galvanizaciju.
Kućnu radinost. Imam potvrdu kad joj je otvorio, imam potvrdu kad joj je morao, zbog nekog razloga, ne znam zašto, nekakva propisa, galvanizirali je za janjivce. Imam i to sve.
Šnalice, špangice, imam, imam i to. Sačuvano, uvijek bi dobila šaku. Kad došao janjivac, ja bi dobila šaku.
Vastovići, Gečevići, Čibarići. A, to su bili mušterije. Mušterije, prše.
I on je to radio, djada mu jako puno pomagao. Pa onda za one špigle. Ja sam ona zabrala kao počela nešto, i sad na kraju više manje i ne znam ko je kaj sve tu.
Mislim da je ovo od mog djede Franceka tata. Mislim, to je, ovo je moj djeda, tu imam veliku sliku. Moj djeda na otvaranju.
To je zelenjak. Da, otvara se zelenjak i on je tu. On je na tom, imam veliku sliku njegovu.
Evo, tata na maturi.
I ovo je vojska. Gdje je bilo vojsci? Prvo je bio vojsci u Kruševcu, onda Surdulic, s cijeli obrnuto. Surdulica, pa Kruševac.
I kampanjolu je. On je bio rezervni vojnista Rješina. I on je uvijek imao problema s orijentacijom.
Mi smo se ogovorili u trsu da se nađemo tu i tu, mi se nismo nikad našli tu i tu, jer smo se uvijek tražili, a nije bilo mobitela. I on je navodno dobio zadatak da tu svoju kampanjolu, kam već je vozio je, određivo kam se ide, on je otišao u Bugarsku. I malo je falilo da ne dođe do incidenta.
Da, da, to se tamo pričalo. Evo, to je tata. Evo, to je mu najviši neki tamo, ne znam, velik čovjek.
Moj tata je bio niski čovjek. Da, mislim da je sve trebalo lijepo složiti. Tata ima motor neko vrijeme.
Evo, tu su neki tvornici negdje, To je deda. To je dvorište. To je dvorište.
Da, da, to je dvorište tu. Evo, tu je dvorište. Evo, se ne znam neke micalo, maminu sliku nekako uzrezalo.
To su deda i baka pred Jagorskom. Evo, tu je sad već baka i jelkica. Ovo je mama, ta Klara.
To je moja baka i još se nije rodila ova mlađa. Ovo je kao neka proroćanska. Evo, ovo je moja baka, ovo je moja baka i jelkica, ovo je mamina.
Ovo su mama i baka. E, kaj je ovo ovdje da vidimo? Ovo je teta, bakina sestra i mama. E sad i mi to moglo biti.
Ha, ne znam, ko zna? Ovo kada je ciglanačino meres. Da, kada je ciglanačino meres, da, moralo bi se to. Da, da, zvuči k’o da je.
Evo, to je moja mama. To je mama. Tu su, evo, isto je zgodno, tu su baka i mama.
Evo, ovo je isto neke, da. O, ne znam di je. Ne znam di je, ali evo, ovo je mama.
Znaš di je to? Di? To je črno merec, ja mislim kasarne one tamo gdje su. Da, to bi moglo biti. Ovo je ograda, mislim da to tako bi moglo biti.
Evo, ovo je moja mama, ovo je rođakinja, nisam, ne znam gdje su to. Tu je već mama, da. Tu je taka tamarica, bakina prijateljica, evo, tu je mama.
Ovo kada je moja mama. Da, pa evo, vidiš, tu je. Tu je.
To je svadba. To su tuberose. Evo, ovo je tu.
Ovo su čakmi, ovo su kumovi. Imam još puno slike sa svadbe, ali nisam ovo sve. Ovo je moja čerst, mlađa.
Mlađa. Čekaj. Ko je ovo, jesi to ti? Ovo sam ja.
Ovo sam ja. I ovo sam ja. Ne, ništa, dobro.
Ovo sam ja. Ovo je isto dvorište, valjda. Ovo je Šivenska.
Ovo je baka Ljuba me držio, ovo je baka Jelkica me držio. E, to sam u Selskoj. A, to je Selskoj.
Imam ga dole, mislim. Ovo sam u Namoru. Ovo tu kada je Pupino.
Ne, ovo je u Čakovcu. A, to je tamo. Da, ovo je Dunja, ovo je u Čakovcu.
Ovo su neki prijatelji, ne znam. Ovo smo na Moru. Ovo smo u Beneciji, meni se čini, mama je.
Ovo su Čehetluci, kak se zove ono, Banja Luka. Ovo smo tu od Raga. Ankica, baka i ja, tu u dvorište.
To dok nije bilo… Ovo je deda sa mojom rođakinjem Lidijom. Evo, viš’ kuća, veš’ kuća bez fasade. A, vidim, vidim, da.
Evo, viš’, to je tata i deda. To je Fiček obiteljski. Da, Fiček obiteljski, da.
Ovo su koji su moju mama i tata bili kumovi. To su rođaci. Ovo je moja sestrična, tata i bratić.
Ovo isto su rođaci. Ovo je Marija Gorici, smo imali kuću. Drvenu.
Da, to smo joj prodali. Ovo se sad već tu rodila moja sestra. Aha.
I tu je deda s njom. Još uvijek fasade nema. E da, tu je deda.
Evo, tu se sestra moja rodila. To sam ja i sestra. To je velika razlika.
12, 12. 12 godina. 12 godina.
Evo, tu je tata Milka koja je htjela posvojiti. Da. Da, tu je torta i Božić, evo tu.
I sestra svira klavir. Ja sam zašla nižu muzičku. Ovo je, kaj je to, to neka ustavljanje? Prav, možda.
Evo, tu je mama. Evo, tu je vaga. Tata je nalijepio.
Tata je nalijepio, kako se zove, u tapetu samo lijepio. Da, ovo su, ovo je moja svadba. Evo, tu sam ja i sestra.
Da. Evo, tu je baka, tu smo pred vječnicom. Tata, to mi je kuma vjenčana.
I ja. Evo, tu mi je čak i muž. Evo ga.
Evo i njega. Evo i muža. Koja je to godina bila? 84.
84. Pred univerzijazom. Da, da.
87. U Zagrebu se svi dijeli na prije i poslije. Da, prije i poslije.
Ovo je okrugljak. Okrugljak. Ovo je večer odla Tanja.
Tanja, baka Ljuba i Tanja. Baka Ljuba je dočekala. Ona je bila 2000, a Tanja je odla 1988.
Evo, tu sam tu na cestu. Evo, tu na ulici. To nije bilo asfaltirano? Jel treba da je bilo ovako malo? Možda to nije Javorska kriva.
Ovo je negde drugde. Ovo je Čakovic. A to je tata negdje na nekakvom putovanju.
Negdje je, ne znam. Penzionerija. Da, penzionerija.
A gdje je to? Ovo je, čekaj. Gdje je to? Negdje, pa nemam pojma. Taj regal imamo tu.
To je negdje mrknuo valjda. Pa ne znam, ne znam. E sad je tu već Tanja, moja čer.
Starija i Nikola. Tu je Toma. To je Toma.
Evo to smo baka ja i Toma. To sam, mamu, htjela sam sliku neku imat malo bolju, pa sam ih odrezala. Evo tu su, tu isto, kaj smo tu stavljali, ovakve slike.
Evo mama, sestra pojedinačna. Ovo je sestra, tu ješ končar. Evo ga i tu je končar.
Ovo je Tanja, moja starija čer. Koja ima sad koliko godina? 308, sad za par dana. Da, za par dana 308.
Evo Sanja, hvala ti, ovo je bio crash kors u familiji. Da, mi je žal da nismo ovo, osim ovo je tu, čekaj to ću ti još ajde pokazat. Ej, ajde još to.
Da, onda ti moraš ići, ja moram ići. Pa moram prvo malo nazvat, onda bi ovo nazvala. Ovo je dio kao nismo.
Ovo je dio kao nismo. Da, da, da. Tu smo stali, da, evo to je tata, jel.
I onda imam sada njegove svjedočbe, jel. Prekrasne, mislim, ovo je iz ljudi znači nije rođenih. Onda, dobro, dobro, onda recimo evo tu, 3, 3, 3, 3, prošo je sa, uglavnom, ovo je dobrim, uspjevam, to je jako dobro.
Jednat bolji godina. I ovo je dobra godina. Ali ovdje nije svršio, je išao na popravak, jel.
Nedovoljan, vidiš. Nedovoljan iz matematike. Onda je to polugodište, onda to je s dobrim, ovo je bolja godina.
A ovo je, on je išao muzičkom. Moj tata je bio samouki. Baš sam primijetio da je tu bilo, ovo je odličan muzički.
Osmi razred, nego su pućuje na popravni. Dobro, ovo je prvi razred salfeža, znači on je svirao violinu, harmoniku i klavir. Samouki.
Imao je sluh, koji je svoja sestra naslijedila. Kako se to zove, apsolutni sluh. Ovdje je, dovoljnim, prvi razred.
Evo, to je tehnička škola. A čekaj, čekaj, osnovna, to je ljubljanica. To je muzička, vidiš, evo ljubljanica.
To ste već znali, gdje je on bio. Znači ovo je dovoljnim, ovo je jako dobro. A ovdje nam se desilo da nije završio drugi razred, jer je imao jedan, dva, analitička kemija, nedovoljan, nedovoljan, nedovoljan, i nedovoljan.
E da, dakle tu nismo završili, jer je tako drugi razred, a smo ga tu onda završili zobnim. Onda smo išli, zdovoljnim opet smo došli u trećem razredu. Da, onda smo četvrti završili zdobrim.
Diplomu za maturu, dovoljno. I sad tu imam sve njegove moguće legitimacije. Rezervni moj, oficiram.
Tudi mu pismo piše Rođakinja. Tu imam razno razne. Evo, znaš lijeva onica, gdje je radio? Došao je u Jadran, evo Jadran, da.
Onda to, onda imam tu kad nesreću imao, to je bilo Grda 80, sad je to dogodilo, i onda je poslije imao četiri sata radio. Evo, to su sve njegove. On je upisao, u Ljubljani je upisao Višutehničku.
Da, nije još završio nikad. Evo, dozvola za ulaz, Jadran, vidiš, 1988. godina.
Nisam i znao da je bilo ime Jadran Temen, tvornica metalnog nabišta. Evo, vidiš to. Onda kad je 1991.
došlo, onda se ono krenuo na HDZ i sve je krenulo sa HDZ-om, evo ga. Da, on je to mamin malo trucirao, ali evo ga, imamo sve živo. Sve pleperalani.
Da, on je bio tu domaru, u tom domu, i on je imao zadatak da pozive daje ljudima za vojsku. To je dom ove mjeste… Da, godinama je bio, četiri sata je radio. Kad je bio u penziji još.
I to ga je zapravo, to su mu sve moguše, ove, vozačke dozvole, pastoši… Kad je toga držalo veselilo… Da, i kad je to otišlo, onda ga već prestalo veseliti. Evo, preporuka, htio se zaposliti, nisu mu ga primili, naravno. Dobro, tu onda… Kako je tata se čuvao u bistvu Rade Končara? To ne znaš riječu.
Nešto mislim da si jedno spominjala, ali ne znam detalje. Znači, Rade Končar je prečkolom bio. Da, da.
I ravnatelj, valjda pokaza, on je u mjestu zajednicu stavio. A tata nije bio komunista, ali mu je bilo žao, mislim. Da, naravno.
I on je njega sakrio u mjestu zajednicu. Ali su oni počeli čeprkati, ovih ADZ-ovci, i on je njega donio u deki, omotao u podrum. I on je bio u podrumu, kod nas, niko to nije znao.
Mama je on, konspiracija. I onda je mama rekla, pa sad je već stvarno vrijeme, i gospodin Vladimir Žaglištar preda je, došle su dvije gospođe, i uzele Rade Končara. Negdje on je.
Da, on je pri nje, vjerojatno. I tu se njegovi nalazi bolesti, on je bio u domu zadnja dva tjedna, i evo nam je smrti. Tu mama se popisala ko je bio, ko došao, ko je bio, sve je živo, rješenja, i evo to oko pisma.
