Vojni rok u kasarni u Selskoj u doba povlačenja JNA (1991.) Otvoreni prostor bivše kasarne na Selskoj cesti [GP 2013.]

Vojni rok u kasarni u Selskoj u doba povlačenja JNA (1991.)

Ovo je svjedočanstvo iz prve ruke koje nam je napisao vojnik Đorđe iz Beograda koji se tokom 1991. godine kao vojni obveznik našao na odsluženju vojnog roka u JNA (“Jugoslavenskoj Narodnoj Armiji”) u Zagrebu. To su bila turbulentna vremena raspada Jugoslavije, porasta tenzija koje će na kraju kulminirati Domovinskim ratom. Ovim tekstom vam želimo pokazati kako je ta teška vremena doživio čovjek koji se, ni kriv ni dužan, u tom trenutku našao sa druge strane ograde i kojeg je, kao i mnoge druge sa “ove strane” ograde, u tim trenucima prožimao strah od daljnjih događanja. Smatramo da je to ravnopravan dio povijesti Trešnjevke, kao i sve priče onih koji su se tih dana i godina nalazili u redovima Hrvatske vojske i sudjelovali u njenim akcijama.
Evo njegovih riječi koje su prenesene bez uredničkih intervencija:
Ja sam služio vojni rok u Maršalci (decembarac 1990), inžinjerija – pontonjerija i moja četa  je davala stražu u toj kasarni na Selskoj cesti. Mi smo tu kasarnu zvali jednostavno Selska…
Bila je veoma mala kasarna sa labavom disciplinom. Stare zgrade, neugledne, ali prelepo dvorište sa dosta drveća. Mislim da je od ulazne kapije bio drvored na obe strane puta.
Oficiri nas nisu mnogo dirali, samo smo davali stražu.Nismo ulazili u hangare niti smo održavali to što je bilo u njima. Samo znam po priči da su bile nekakve stare haubice  kojima su skinuti  bitni delovi i da ne mogu više da se upotrebljavaju. Mislim da je bilo i nekih starih kamiona ali davno je bilo, nisam siguran 100%.
U avgustu  mesecu  u Selskoj je još uvek  pored nas bilo i hrvatskih, bosanskih i makedonskih vojnika, međutim u roku od par dana svi su  otišli. Uveče se pozdravimo i ujutru ih nema. Mi koji smo ostali (Srbi i Albanci) smo predpostavljali da se ništa neće značajno dešavati sa kasarnom, ipak je ona u naseljenom delu grada a i po pričama oficira nismo ništa bitno ni čuvali tamo.
Ja sam bio desetar i bio sam zadužen da razvodim stražu. U septembru mesecu smo primetili da na okolnim zgradama stoje postavljeni snajperi  (barem ja mislim da su to bili snajperi). Razvodili smo stražu krijući se, jer nismo znali da li će pripucati. Oficiri (njih dvojica) koji su bili u kasarni skinuli su epolete, a nama nije dolazila smena. Nije bilo prijatno, bilo je ljudi čije su kuće bile naslonjene na zid kasarne i oni su nas često psovali i vređali.
A onda to jutro kada je počela akcija hrvatske vojske neko je prijavio potporučniku da se nešto događa na kapiji kasarne, na njenom ulazu. On je otišao da izvidi, izašao je van kasarne i odmah je bio razoružan i uhapšen. Kapetan koji je ostao u kasarni (koji je bio iz Čačka, kao i ja) odmah nas je organizovao za odbranu kasarne. Ako se dobro sećam, bilo nas je 15-tak i sve što smo imali od naoružanja  i municije bilo je po 2 rapa sa municijom, po 2 bombe i poluautomatska puška. Smestio nas je u nekakav bazen u krug, kao da se odatle branimo ako neko proba da silom uđe u kasarnu. Bilo je jasno da hrvatska vojska ne mora da ulazi, mogli su da nas pobiju izvana. Onda su počele objave, da se predamo do 18h. Ako se predamo neće nam biti ništa, i to se ponavljalo na svakih par minuta. Kapetan nije želeo da popusti iako je meni delovao preplašeno. E sada, mislim da je nešto posle 12h stiglo obaveštenje da u kasarnu dolazi major JNA (Hrvat) koji je bio na lečenju u Beogradu, da razgovara sa kapetanom.Taj major je valjda bio glavni za tu kasarnu.Ja ga nikada nisam pre toga video. Pustili smo ga da uđe zajedno sa oficirom hrvatske vojske i sećam se da je rekao „Ne brinite, biće sve u redu” .Posle toga dobili smo naređenje da predamo naoružanje. Nas vojnike su izveli sa zadnje strane kasarne da nas ne vide okupljeni građani i strpali u maricu bez prozora. E tada sam prebledeo od straha. Niti znaš kuda te vode, niti šta će da bude, a uvek bude neko ko paniči. Na svu sreću odveli su nas u policijsku stanicu, tu su nas malo ispitivali i kasnije odvezli u Crveni krst.
Ja sam voleo da dajem stražu u toj kasarni ali ne zbog nje same, nego zbog toga što sam mogao da se hvalim u pismima kako služim vojsku u naselju koje pominje Džoni Štulić u mojoj omiljenoj pesmi „Nešto kao fleš”.
Vezani tekstovi:

Komentari 5

  1. Dejan Jakšić 18.04.2023, 22:37

    Ne mogu nikako da se sjetim spomenutog vojnika Đorđa Vukadinovića, s obzirom da sam u to vrijeme bio u toj kasarni kao razvodnik straže i zajedno s potporučnikom sam kritičnog datuma bio na izlaznoj kapiji.

  2. Aleksandar 21.03.2024, 11:02

    Ja sam bio razvodnik straze u Selskoj od Januara 1990 do kraj avgusta kad sam otishao kuch. Ime I prezime mi je Aleksandar Davidov. Bili smo stacionirani u Borongaju ali smo se menjali svake nedelje na Selskoj. To je stari vojni zatvor, tamo su bili parkirani autobusi Kojima idu oficeri na posao a ostalo je bila rezerva. Bio je mali bazen ispred strazare odma pored je bila cantina.

  3. vanja 21.03.2024, 13:56

    Poštovani Aleksandre,
    hvala vam na javljanju, drago nam je što ste nam vašim prilogom dodali nove detalje priči o toj kasarni!

    Vanja Radovanović, član Uredništva projekta Mapiranje Trešnjevke pri Centru za kulturu Trešnjevka

  4. ADMIR DŽIBRIĆ 26.07.2024, 00:13

    Pozdrav. Ukoliko ste zainteresovani, vrlo rado bih ispričao priču o svom putešestviju i služenju vojnog roka u kasarni Volinja općina Dvor na Uni u vremenskom periodu juni 91 – februar 92

  5. vanja 12.08.2024, 10:24

    Poštovani Admire, nažalost, ova se stranica bavi isključivo područjem Trešnjevke u Zagrebu tako da vaša priča nije relevantna za nju.

    Hvala vam na javljanju i srdačni pozdravi, Vanja Radovanović, član Uredništva projekta Mapiranje Trešnjevke pri Centru za kulturu Trešnjevka

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su sa zvjezdicom ( * )

Kategorije